АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

НЕЗНАНИ ЈУНАК САКРИО ТАЈНУ СТАРОГ ЖРНОВА

У средњем веку се на врху Авале налазио град Жрнов, српска тврђава подигнута на темељима некадашње римске утврде. Када су га у 15. веку заузели Турци, у Жрнову је, по легенди, столовао Порча од Авале, побратим Алије Ђерзелеза, коме је, каже народна песма, главу одсекао Змај Огњени Вук, јунак из Купинова. У путописима Евлије Челебије Жрнов се помиње као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији, а археолози тврде да су се људи на овом локалитету бавили рударством још пре 4.000 година. Иако са падом Београда 1521. губи стратешки значај, остаци тврђаве постојали су све до 1934. када су одлуком краља Александра Карађорђевића минирани, а на њиховом месту подигнут Споменик незнаном јунаку.

Зашто је краљу сметала средњовековна тврђава – историчари до данас нису открили. Забележени су само факти. Минирање је почело 18. априла 1934. и трајало је три дана. Пре треће серије минирања, археолози су пронашли остатке из римског доба, цистерну са хладном пијаћом водом и пећ за печење хлеба. Упркос томе, уништавање Жрнова је настављено.

Сравњивању са земљом старе српске тврђаве краљ је лично присуствовао, чак се и фотографисао крај рушевина, а о бизарности читаве ситуације сведочи податак да је једно дугме за активирање мина притиснуо тада десетогодишњи Александар, син кнеза Павла. Два месеца касније, на Видовдан 1934, краљ је положио камен темељац Споменика незнаном јунаку на месту гроба непознатог српског војника из Првог светског рата, дечака од петнаестак година, кога су Немци сахранили и на дрвеном крсту на немачком језику написали: „Овде је непознати српски војник”, а затим му мештани оближњег села подигли споменик. Стари споменик непознатог дечака пренет је у порту цркве у Белом Потоку, а нови, од тамног јабланичког гранита, висок 14,5 метара, дело Ивана Мештровића, члана исте масонске ложе као и тадашњи југословенски монарх, освећен је опет на Видовдан, 1938. године. Краљ Александар и то није дочекао. Убрзо након почетка градње маузолеја убијен је у Марсељу 9. октобра 1934. године.

Поједини историјски извори, помало неозбиљно, Александрову одлуку да сруши Жрнов правдају чињеницом да краљ није знао да су град подигли Срби, већ да је мислио да су то учинили Турци. Они озбиљнији, попут Радована Дамјановића, енигми Жрнова приступају знатно опрезније. Истражујући позадину рушења тврђаве, Дамјановић истиче да се између два рата Европом ширила мода подизања споменика незнаним јунацима, којој је подлегао и краљ Александар, прихватајући Мештровићев нацрт о маузолеју на врху Авале. За одлуку да се подигне маузолеј на Авали, сматра Дамјановић, крива је Александрова манијакална опсесија југословенством. Наиме, иако Мештровићева идеја заправо представља мало измењену копију гробнице персијског цара Кира, камене скулптуре жена (каријатиде) у народним ношњама из свих бановина краљевине на идеалан начин су симболизовале југословенство. Уграђено је више од 4.000 кубика обрађеног камена допреманог железницом из Приморске бановине. Подизање такве грађевине на месту старог српског града, на планини коју су српске власти још 1859. прогласиле заштићеним простором, а крајем 19. века почели његово уређење и пошумљавање, по Радовану Дамјановићу, представља скандал без преседана. У време минирања Жрнова тако је мислио и највећи део београдске чаршије, али мало ко се усудио да краљу јавно упути замерке. Тако је, на пример, архитекта Ђурђе Бошковић чим је Жрнов миниран, урадио скицу некадашње тврђаве Жрнов и детаљно њен изглед, али је овај свој рад објавио тек 1942. године.

Брисањем са лица земље и последњих остатака тврђаве Жрнов нанета је велика штета културноисторијском наслеђу Србије и Балкана. Да се то није десило, ко зна шта би све до сада археолози открили из времена од пре четири-пет хиљада година, када је београдска регија била важно трговачко средиште, Дунавом повезана с Црним морем и Средоземљем. Но и без тога, присуство Келта на Авали је доказано и верује се да су баш они подигли прву тврђаву на њеном врху. Вешти у обради метала и рудног блага, Келти су били први рудари на Авали. Са експлоатацијом рудног блага, првенствено живине руде цинабарита (црвени пигмент) и олова, наставили су и Римљани, који су на остацима келтског утврђења подигли осматрачницу, чија је функција била да обезбеди пут за Константинопољ. На темељима те осматрачнице, забележио је чувени путописац Феликс Каниц, српски владари су подигли Жрнов. Кад и који владар је то учинио, нигде није записано, али је готово сигурно да је прво утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића, почетком 15. века.

Историчар Радован Дамјановић бележи да је Жрнов у средњем веку имао три високе пећи за топљење руде, а са сачуваних ликовних записа на свили види се да је град имао два бедема, јарак и пет кула високих по 25 метара, од којих је највиша била срцоликог пресека. Најстарији облик српског имена града је, највероватније, дуал „жрвњи”. Претпоставља се да су жрвњи ситнили руду цинабарит претварајући је у најфинији црвени прах, који се сипао у кожне вреће и припремао за транспорт. Након другог турског освајања Жрнова 1458. године, Ходи-паша је тврђаву користио за узнемиравање Београда, који се налазио у мађарским рукама.

Старих Београђана и озбиљних историчара готово да више нема, па је тако и недело краља Александра, учињено свега шест месеци пре његове трагичне смрти, готово сасвим заборављено. Ипак, Авала и даље привлачи разне авантуристе, археологе аматере, љубитеље рударства, залудне трагаче за племенитим металима. Мало је познато да је врх Авале врло занимљив и онима који се баве алтернативном медицином, а биоенергетичари тврде да је Споменик незнаном јунаку на врху буквално обливен снажном геомагнетском и биоенергетском силом.

И коначно, Авала је омиљено место оних који верују у НЛО, а њихове тврдње да се изнад планине надомак Београда често појављују неидентификовани летећи објекти потврђују и становници неколико околних села. Српски „уфолози” верују да ће 2012. године уследити инвазија ванземаљаца на Земљу, а једно од места где ће њихове летелице слетети управо је простор некадашњег Жрнова.

ПИШЕ: Марко Ристић

Извор: часопис Историја, бр. 18, Ecoprint d. o. o., 2011, стр. 28–29.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

rale
Претходни чланак

Рођен је новинар и писац Ратомир Рале Дамјановић

Сима Андрејевић-Игуманов
Наредни чланак

Рођен је Сима Андрејевић-Игуманов