АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

НЕ ОКРЕЋИ ЛЕЂА СВОЈОЈ ЗЕМЉИ, ЈЕР

ако са изгревањем сунца нису и твоје очи изгрејале над твојом земљом, земљу твоју тресе језа и зимогроза.

Ових дана ми је пријатељ из Загреба писао и тражио од мене да уз превод романа Џозефа Конрада, родом и језиком Пољака, који се, пре Енглеске, друкчије звао и други био – да напишем уз књигу поговор. Рок је био строго кратак. А и да није, ко зна да ли бих са својим рукописом задовољила издавача. Јер – уз први мој поглед који је тражио да се упери у сен и књижевно дело Конрада, осетих у глави и души као ударац олуја, и окренух се од литературе у проблем земље, родне земље, у једанаесту заповест божју, ако хоћете, и прву заповест људску: не иди из своје земље, не окрени својој земљи леђа, никада, ни под којим условима, јер ма коме или ма чему да ћеш повремено угодити својом емиграцијом или својим бегством, од своје земље се кидаш и откидаш, а то ће земљу заболети одмах, а тебе раније или касније… Кад је оно тадашња војска наша кретала преко Албаније у изгнанство, а за њом, са њом, па преко ње и пре ње стао се котрљати свет који је понео и цилиндре и женске перишане, никоме нисмо одобравали одлазак из земље сем војнику и официру. Нисмо одобравали одлазак ни староме краљу. Стари краљ, ни војник ни борац, да је остао у земљи, остао би светао пример, био би мелем свима окупиранима, и нашој и његовој земљи. Моралнија је била историја човечанства раније, кад краљеви нису били неприкосновени, кад су имали дужности. Стари Египћани су над мртвим краљем гласали: да ли је заслужио частан гроб, или није. Леш и парада су дотле чекали…

Конрад, гоњен нечим, маштом, нуждом или пркосом, кренуо је у бели свет. Дотле је све добро. Постао је морнар у енглеској трговачкој флоти. И то је добро. Али кад је осетио да је моћан уметник, да може свету поруке поручивати, онда је требао оставити енглески језик и Енглеску, вратити се у своју земљу и у свој матерњи језик. Никада га Енглеска није на груди притиснула, ни са топлом захвалношћу, ни са топлим дивљењем, ни за живота његова ни по смрти. Кад се исписују енглески крупни приповедачи и романсијери 19 и 20 века, Конрад бива и заборављен; а по правилу нема своје утврђено, народним признањем ограђено место. Јер, који народ да то учини, да то током времена брани? Замерали су Енглези, замерају и сада: да тај рођени Пољак, Словен, ипак није знао енглески. А штампали су му све без коректура и читали Лорда Џима и оне блиставе малајске приче, са жеђу и са слашћу. Но – не може енглеска земља дати ни квадратни метар величине и поноса Британских острва туђем човеку. Доста је, енглески је правично, што је Енглеска туђинца примила и сачувала, штампала га и у свету разгласила под печатом велике и културне земље. Доста? Конрад је то осећао, и из једне емиграције, несрећник, ускакао у другу, када год је могао. Пољак – Енглез, најрадије је говорио француски и, што је чешће могао, ишао у госте, на одмор, на духовно умирење, у Француску, и тамо сневао, желео, жалио, понекад плакао… Цела земљаска лопта јесте једна велика кућа једнога човечанства. Путуј, познај своју браћу, научи језике, ради мало и саради, ако си кадар, посвуда, али се врати у своју земљу, а оно што је драгоцено у теби, не нуди, не даји, не поклањај, не продаји туђој земљи. Путуј, странствуј, лутај, лудуј по свету, али за време. Откинеш ли се од своје земље, или по неразумном капрису (класичан пример песник Бајрон); или у вери да ће велика земља хранити величину странца, (Конрад); или у бесу и мржњи, (наши емигранти који неће да се врате кући и лутају бескућници); или у црном греху (браниоци земље, наоружани, одликовани официри који окрећу очи туђој земљи, тамо где одмах треба да скину и баце све што је војничко обележје своје земље) – то је као кад бесловесни ветар откине плод са гране и баци га далеко од роднога стабла. Плод може само иструлети. У туђој земљи, бегунцу је и прах само шака туђинштине. А у својој земљи, бегунцу труле име и част, али не труле у земљи – окаљано име не може у гроб и у заборав! – труле му име и част у времену, а време је неумољиво и има страшно дуг живот…

У почетку немачке окупације у нашој земљи, за Другога светскога рата, пријатељ, при моме огњишту, рече ми неочекивано, и горко и љуто и поносно: „Моје није да овде седим, ја бих требао да сам тамо.” Ућутасмо после тога. Те вечери записала сам у дневник: „Моје је да останем у својој земљи, под свима околностима, и што горе околности тим категоричнија потреба да сам ту. Ако земљи и народу сване васкрсење, доживећу славу и радост да васкрснем с њима; (да не гледам из Париза или Лондона, на дурбин, васкрсење моје земље); а ако је одређен гроб, да иструлим, с правом и с радошћу, у честитом труљењу…”

Данас, почело је суђење двојици високих наших официра за грех, тежак и претежак, што су земљи својој осветнички окренули леђа. Дан је тмур, облаци прекрили сунце, земљу пролази језа, нас мучи најтеже морално питање: Зашто? а у деградованим официрима, кајање, ако има Страшнога суда, мора да је Страшни суд. Човек дрхће од ужаса пред оним шта човек може да учини! Заблуда је велика, огромна, али грижа савести премаша, простире се до крајњих граница човечије свести, а то је астрономски далеко. Човек је мален створ но, простирање његова живота је безмерно. Тако смо саздани, и сами се саздали, да радости не могу да се рашире и потрају кроз све просторе живота; а зло дело, кајање, и грижа савести, може. Кајање оних људи мора да је Страшни суд.

(1950)

Исидора Секулић

 

Извор: Секулић 1966: Исидора Секулић, „Не окрећи леђа својој земљи јер”, у: Служба, књ. 12, Сабрана дела Исидоре Секулић, Нови Сад: Матица српска, стр. 379–382.

 

НАПОМЕНА: Наводимо оригинални текст, без коректорских интервенција.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Screenshot_5
Претходни чланак

Дорћолска кафана „Јасеница”

74156302_1670556936415000_9070921171955875840_o
Наредни чланак

МИСАО ДАНА