AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

Naši veliki dobrotvor Đoka Vlajković

„Kao čovek mogu svakog minuta umreti, a kao vojnik poginuti jer srpska stvar oslobođenja i ujedinjenja dovršena nije. Zato za slučaj moje smrti pravim ovim testamentom raspored s mojim imanjem.

Rečima iz našeg podnaslova započeo je 1878. godine testament veliki srpski ratnik i zadužbinar Đoka Vlajković. Imao je tada četrdeset sedam godina i iza sebe više odlikovanja i ratova za oslobođenje Srbije. Svoju imovinu testamentom je ostavio „Učenom društvu i Savetu velikoškolskom da zajednički rešavaju”. Zapisao je da prihod od imanja upotrebe samo za ono što je za otadžbinu najkorisnije i najpreče i da imanje ne smeju prodati.

Ratovao za svoju i tuđu domovinu

Đoka Vlajković rođen je 1831. godine. Prema jednom izvoru rođen je u Vojvodini, odnosno u tadašnjoj Austriji, dok drugi izvor navodi da je rođen u Beogradu. Sin je Todora Vlajkovića iz Prizrena. U osmoj godini ostao je bez oca, a u četrnaestoj i bez majke, što ga je, kako hroničari pretpostavljaju, omelo u daljem školovanju. Poznato je da je u Beogradu završio osnovnu školu i upisao licej. Već u tim godinama Đoka Vlajković iskazivao je ljubav prema vojsci. Kako navode hroničari, načelnik srpske vojske Kosta Ranisavljević primio ga je u vojsku kao već zrelog mladog čoveka. Godine 1845. tadašnji đeneralštab uputio ga je u junkersku vojnu školu u Rusiji, ali nema podataka da li je tu školu i pohađao. Poznato je da se iz Rusije nije vratio u Srbiju, nego je stupio u austrijsku vojsku u kojoj je u oktobru 1847. godine proizveden u čin potporučnika. Već sledeće godine, za vreme mađarske bune, pridružio se srpskom dobrovoljačkom odredu koji je okupio Stevan Petrović Knićanin. Taj odred pružao je veliku pomoć Srbima u borbama protiv Mađara, a Đoka Vlajković posebno se istakao u borbama za odbranu Srbobrana kod Varadinskog mosta. Tu je u sedamnaestoj godini dobio i prvo od mnogobrojnih odlikovanja – medalju za hrabrost, a potom se sa ostalim dobrovoljcima vratio u Srbiju.

Za Srbiju je nastupilo mirno razdoblje, ali se mladi vojnik nije zadovoljio mirnodopskom službom već se priključio ruskoj vojsci i glavnokomandujući ga je uputio u streljački bataljon, gde je u početku izučavao vojne veštine. Te veštine pomogle su mu u Krimskom ratu, gde je po završetku dobio čin kapetana. U bici kod Sevastopolja teško je ranjen i ostao bez noge, a posle dugog lečenja u Odesi štab ga je uputio u „baterijsku kumpaniju” Ščegalova u Sevastopolju. Iz tog rata Vlajković se vratio u Srbiju kao penzionisani kapetan ruske carske vojske. U Srbiji je u to vreme na vlasti bio knez Miloš. Na Vlajkovića se gledalo s velikim podozrenjem i držan je daleko od vojske. Poštovao je taj stav i kao pravi penzioner obrađivao je baštu.

Kad je na vlast u Srbiji došao knez Mihailo, Đoka Vlajković vraćen je u vojsku kao tobdžijski kapetan i svoje veliko vojničko umeće i hrabrost iskazao je prilikom događaja na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda.

O junaštvu Đoke Vlajkovića u borbi protiv Turaka Nil Popov svedočio je u knjizi Srbija i Turska.

„Postavljen od kneza za kapetana i naznačen za zapovednika najvažnije strateške postaje ispred grada, Vlajković u prisustvu svojih potčinjenih prima 19. juna 1862. godine deputaciju austrijskih Srbalja iz varoši Pančeva. Deputacija mu je podnela pozlaćenu sablju u vrednosti od stotinu dukata sa natpisom: ’Hrabrom Đoki Vlajkoviću u priznavanje i spomen na njegovo junaštvo u Beogradu 3. i 5. junija 1862. godine, od Srbalja Pančevaca’.”

Vlajković se nakratko smirio na mestu upravnika vojne bolnice. Okupljao je oko sebe istomišljenike, a potom vrlo brzo postao jedan od prvih i najvrednijih članova Ujedinjene omladine srpske. Uspostavio je i čvrstu vezu s crnogorskim knezom Nikolom, ali je bio najvatreniji u propagiranju rata protiv Turaka i osvete Kosova. Zbog toga je došao u sukob s namesništvom i 1869. godine podneo ostavku na državnu službu.

Pesma za kapetana

Ni posle odlaska iz državne službe Đoka Vlajković nije mirovao, već je po izbijanju Nevesinjske puške počeo da okuplja dobrovoljce za ustanak Srba u Bosni, a srpska vlada mu je za tu delatnost dala punomoćje. Tako je Vlajkovićeva kuća postala štab pun dobrovoljaca, oružja, municije, odeće i ostalih potrepština za vojsku.

Kad je Srbija ušla u novi rat s Turcima 1876. godine, Đoka Vlajković ponovo je bio vojnik, sada u činu majora. Hrabro je predvodio Podrinjce i Šapčane u teškim borbama oko zauzimanja Rače, a potom i oslobađanja prostora sve do Bijeljine. Zabeleženo je da su mu šabački Cicvarići posvetili čuvenu pesmu:

Kapetan Đoka putuje, putuje, Kapetan Đoka putuje sad On ide u Tursku…

I dok Vlajkovićevi saborci i dobrovoljci takoreći ne primećuju da njihov komandant nema nogu i da nosi štulu, počinje Drugi srpsko-turski rat 1878. godine. Major Vlajković ponovo okuplja dobrovoljce za borbe za Pirot, Belu Palanku, Vlasotince, Grdelicu, Svrljig, Džepu i Vladičin Han. Dobija čin pukovnika, a po završetku rata vraća se u Beograd 1879. godine, gde još jednom biva penzionisan „zbog telesne nesposobnosti”. U njegovoj vojnoj karakteristici ostaje zabeleženo da je „vrlo sposoban komandant, koji je imao velikog uticaja na svoje potčinjene, vrlo rečit, a na službi revnostan i tačan”.

Književnik Veljko Petrović u knjizi Ljudi i događaji zabeležio je da je Đoka Vlajković bio jedan od naših najvećih prosvetnih dobrotvora. Uz to, zabeleženo je da je bio mudar i ekonomičan domaćin, da je od ruske penzije i srpske plate stekao lepo imanje. Procenjeno je da je ceo njegov imetak – placevi na današnjem Trgu Nikole Pašića i na Vračaru – između dva svetska rata vredeo pet miliona dinara. Ceo taj imetak Đoka Vlajković testamentom je ostavio prosveti. Umro je 1883. godine u Beogradu. U njegovoj zaostavštini nalazio se i 21 orden, a među njima bila su dva ordena Crvenog krsta, spomenice Crnogorske i Sevastopoljske, tri ordena Takovskog krsta različitog stepena, ruski orden Svete Ane, medalja za hrabrost , ruski Krst svetog Đorđa…

Porodična tragedija

U testamentu je Đoka Vlajković, pored ostalog, zapisao: „Moju decu preporučujem srpskom bogu i srpskom narodu za koga sam živeo, ginuo i radio i mojim iskrenim prijateljima. Bože, molim ti se, izlij tvoju svetu milost na moja dva angela: Bogoljuba i Mariju.”

Sudbina je ipak bila neumoljiva prema Vlajkovićevoj porodici. Godinu dana posle smrti Đoke Vlajkovića umire njegov sin Bogoljub, kome je otac ostavio najveći deo imovine. Manji deo ostavio je kćerki, a supruzi Aleksandri ostavio je pravo da doživotno koristi imovinu. U slučaju smrti sina ili da se porodica „oda razvratu”, kako je testamentom zapisano, imovina bi se koristila za osnivanje zadužbina sa prosvetnom namenom. Sud je doneo odluku da njegova imovina posle smrti supruge Aleksandre pređe u ruke Zadužbinskog odseka, čime je kćerka Marija ostala bez ikakvih sredstava. Zbog toga majka Aleksandra nudi dogovor Ministarstvu prosvete, prilažući lekarsko uverenje da je zdrava, da će živeti još najmanje dvadeset godina, a da će za to vreme imanje, koje je obuhvatalo današnji Trg Nikole Pašića i četiri zgrade, kao i plac na Vračaru, propadati pod njenim nadzorom. Da Ministarstvo ne bi čekalo tako dugo, ona odmah nudi sve u zamenu za jedan stan i 24.000 dinara kako bi doživotno zbrinula kćerku i sebe. Umrla je 5. jula 1910. godine, kako navode hroničari, pod nerazjašnjenim okolnostima, pre nego što je dobila odgovor. U kući nije bilo ni toliko sredstava da se pokriju troškovi sahrane. Njena kćerka Marija, udovica bivšeg gradonačelnika Zemuna, živela je sa svojom bolesnom kćerkom kod majke. Obe su ostale bez sredstava za život, pa je Marija molila ministra prosvete za izdržavanje. Napisala je: „Ne može se i ne sme verovati da će država dozvoliti da će se kći jednog velikog sina zemlje, koji se za nju borio i ginuo i koji je celo imanje zaveštao, ostaviti da se potuca i bori za parče hleba.” Umrla je 5. januara 1911. godine, samo dan pošto je Ministarstvu napisala pismo. Staraoci testamenta morali su da mole Ministarstvo prosvete i crkvenih dela da izmire troškove sahrane, a u zapisima iz tog vremena stoji da su obe smrti bile začuđujuće za lekare, ali su značile „dobru sreću za Ministarstvo prosvete”. Marijina kćerka ostala je bez rodbine i sredstava za život, ali se više ni u dokumentima nije pominjala.

Borba za nasleđe

Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet morali su dugo da čekaju da dobiju svoju imovinu koju im je ostavio veliki dobrotvor i vojskovođa Đoka Vlajković. Više puta pokušavali su da to izdejstvuju od Ministarstva prosvete, a maja 1939. godine Zadužbinski savet Ministarstva prosvete saopštio je da Ministarstvo prosvete nastavlja da upravlja zadužbinskom imovinom.

„Po masi pokojnog Đoke Vlajkovića, a posle smrti svih lica koja su imala pravo na doživotno uživanje njegove imovine, sudija Prvostepenog suda za grad Beograd doneo je rešenje da se imovina bivšeg pukovnika koju je on zaveštao na prosvetne celji, a koju je do smrti uživala udova Aleksandra, preda Ministarstvu prosvete kao zadužbina pokojnog Đoke Vlajkovića radi upravljanja i rukovanja po testamentu. Savet smatra da gospodin ministar prosvete nije nadležan da svojim rešenjem menja sudsku odluku.”

Kolika je bila vrednost i kako se koristila imovina zadužbine svedoči i zapisnik sa sastanka predsednika Akademije dr Jovana Cvijića i rektora Univerziteta dr Pavla Popovića iz 1925. godine o raspodeli sredstava u iznosu od 53.000 dinara koje im je Ministarstvo prosvete stavilo na raspolaganje za tu godinu. Trećina tih sredstava korišćena je za naučna ispitivanja iz oblasti antropogeografije i sociologije, druga trećina za kupovinu knjiga za Univerzitetsku biblioteku i trećina za potrebe Studentskog doma. Valja reći da je na kraju 1939. godine glavnica zadužbine iznosila tadašnjih 6.433.012,41 dinara. Prema podacima iz arhiva SANU, iz fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića novac je isplaćivan i tokom 1942. godine. Zabeleženo je da je za rad na Srpskom rečniku isplaćeno Henriku Bašiću 8.000 dinara, Simi Pandureviću 2.000 dinara, Isidori Sekulić 1.500 dinara i tako dalje.

Ministarstvo sazidalo zadužbinu

Ministarstvo prosvete, koje je upravljalo sredstvima Zadužbine Đoke Vlajkovića, prodalo je njegovo imanje na Vračaru i zamenilo placeve u Vlajkovićevoj ulici sa Agrarnom bankom, a na njihovom mestu sazidalo reprezentativnu zgradu. Na nju je postavljena bista Đoke Vlajkovića koju je uradio vajar Marko Brežanin, a dekorativni vajar sačinio je medaljon oko biste. Bista se i danas nalazi u ulici koja nosi ime velikog zadužbinara u broju pet, a zgrada ima naziv Zadužbina Đoke Vlajkovića.

Kuća ima površinu od 1874 kvadratna metra i sastoji se od jednog poslovnog prostora, 32 stana i dve garsonjere. Zadužbina pomaže opšte potrebe Univerziteta u Beogradu u oblasti obrazovanja i nauke. Obnovila je rad 1995. godine, rešenjem republičkog Ministarstva kulture, a opština Stari grad 2000. godine prenela je pravo upravljanja i korišćenja na stanovima i poslovnim prostorijama na Zadužbinu, a na sve to je Direkcija za imovinu Srbije dala saglasnost avgusta iste godine.

AUTOR: Ljiljana Milenković 

IZVOR: Politikin zabavnik https://archive.fo/20130706050457/http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2982/02.php

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

StevanKragujevic,_Lazar_Vujaklija,_Izlozba,_1985
Prethodni članak

Rođen je slikar Lazar Vujaklija

Slobodan Zrnic
Naredni članak

Rođen je inženjer, konstruktor aviona i profesor Slobodan Zrnić