Да се не заборавиЗанимљивости

НАСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА НА БАЛКАН

Пролазак Хуна кроз врата народа 375. године оставио је свој траг широм Европе. Римско царство није имало снаге да се супротстави новом непријатељу. Векови грађанских ратова су показали своје последице. На удару Хуна нашла су се и германска и словенска племена у источној Европи. Прво су се Германи покренули, раширили су се по целој западној Европи и северној Африци и уништили су Западно Римско Царство 476. године. После Германа и Словени су кренули у сеобу. Они су се у почетку разширили у Панонској низији, а најзападније докле су дошли је простор источне Немачке. Ту су словенска племена оснивала своје државице. Средином шестог века у Панонску низију се насељавају Авари и оснивају свој каганат. Са Словенима који су живели на том простору склапају савез и заједно почињу да пустоше околне области Балкана.

У последњим деценијама VI и почетком VII века Словени и Авари су заједно пустошили Балкан. Цар Маврикије (582–602) је покушао да им се супротстави. О тим догађајима Георгије Острогорски пише да „огорчене борбе су отпочеле око прелаза преко Саве и Дунава. После трогодишње опсаде аварски хаган Бајан је 582 г. освојио Сирмијум. Две године доцније заузет је привремено и Сингидунум, који ће више пута прелазити из руку у руке. Исте 584 г. пали су Виминацијум и Августа. Срушивши византиски одбрамбени систем, Авари и Словени почели су да се неодољиво шире по Балканком Полуострву. С друге стране, и Словени на доњем Дунаву, независни од аварске власти, све дубље су продирали у византиске провинције. Тада је дошло и до првих словенских и аварских напада на Солун (584. и 586). Што је још важније, отпочело је насељавање појединих словенских племена на Балкану. Словени се више нису задовољавали пљачкањем, већ су почели да се трајно настањују на византиском тлу и да окупирају византиске земље.

Од великих спољнополитичких догађаја рановизантиског доба ниједан није имао ни приближно толики значај за Византиско царство као продирање Словена на Балкан. Сви остали варварски упади које је Царство тада доживело имали су пролазан карактер. Чак и велика сеоба Германа, која је тако дубоко уздрмала Империју, на крају је мимоишла Византију. Словени су, напротив, остали на Балкану за сва времена и постали један од најважнијих фактора византиске историјеˮ.[1] Врхунац упада Авара и Словена на територију Царства је опсада Цариграда из 626. године када су град опсели са балканске стране Авари и Словени, а са малоазијске Персијанци. Победа византијске флоте над словенском донела је слом аварско-словенске опсаде и они су се повукли, а за њима и Персијанци. Тако је Цариград спашен, а Словени су почели да се шире Балканом и да остају на њему.[2]

Извори од VII до XI века нису бројни због великих превирања које су задесиле Византију у том периоду па не можемо са сигурношћу да реконструишемо како је насељавање Словена текло. Оно што знамо сигурно су имена неких словенских племена. О томе Сима Ћирковић каже да „из периода VII–XI века остало је сачувано више од 20 имена словенских скупина са великог простора од Корушке до Пелопонеза и Црног мора. Идући од запада ка истоку и југу, узмајући само неспорна имена, сусрећемо: Карантанце (Хорутане), Хрвате, Гудускане, Неретљане, Захумљане, Србе, Травуњане, Конављање, Дукљане, Морављане, Тимочане, Северце, Другувите, Велегезите, Верзите, Сагудате, Ринхине, Стримонце, Вајуните и на Пелопонезу Језерите и Милинге. Један део је рано нестао укључен у суседне државе, какве су биле Византија и Бугарска, или упијен и растворен у пространијој словенској држави, што се десило суседима Хрвата и Србаˮ.[3]

Прве значајније податке о Србима нам даје учени цар – просветитељ Константин VII Порфирогенит у свом делу О управљању Царством. Он јасно дефинише које су српске склавиније, описује њихове границе, као и значајније градове који се ту налазе.

Насељавањем на Балкан словенски корпус се простирао од Балтичког мора до Пелопонеза и од данашње источне Немачке на западу до руских степа на истоку. Да је панонска низија била насељена Словенима сведочи и то што је Методија римски папа Хадријан  II рукоположио за панонског архиепископа, а са тим се сложио и цариградски патријарх Фотије. Панонски Словени су признавали власт Авара, а када је уништена аварска држава поједина племена су била независна, а друга су признавала власт Бугара. Крајем IX века, 896. године мађарска племена долазе у Панонску низију и раздвајају Западне и Јужне Словене и намећу им се као господари. Чеси и Морављани су успели донекле да одрже своју независност јер су били окружени планинама, а Мађари, као степски народ који је свој век проводио на коњу, нису били заинтересовани за њих. Они „иако малобројни и подељени по племенима, постепено распростреше своју власт над југоисточним делом предратне Угарске. Познати мађарски историк Јевђеније Сентклараји каже да су се Јужни Словени, у борби с Мађарима, ослањали на Византију и своје санароднике на Балканском полуострву. Да би ову помоћ с Балкана, онемогућио, мађарски племенски поглавица Жолт, током 10. века, проваљивао је неколико пута у византиске балканске крајеве. Ове провале, међутим, нису донеле неке трајније резултате. Јужни Словени су у данашњој Војводини остали и даље упорни, а византиски утицај онде остао је и даље снажанˮ.[4]

ПИШЕ: Вукашин Вукмировић

[1] Г. Острогорски, Историја Византије, Београд, 1969, стр. 99–100.

[2] Г. Острогорски, нав. дело, стр. 117–118.

[3] С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд, 1995, стр. 12.

[4] Ј. Радонић, Србија и Угарска у средњем веку, Војводина I, Нови Сад, 2008, 129

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

zoran-gajic
Претходни чланак

Рођен је одбојкашки тренер Зоран Гајић

Dobrica-Cosic-0411-2005-4-700x439
Наредни чланак

Рођен је писац и академик Добрица Ћосић