АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО: Надгробни споменици

Поебну пажњу заслужују клесани а понегде и бојени камени надгробни споменици. Овај истакнути вид народног стваралаштва нарочито је био развијен у западној и југозападној Србији и прелазном делу према моравској зони. Ти најпознатији надгробни споменици често су називани и крајпуташи. То не значи да надргобници од камена и дрвета нису били уметнички обликовани и у другим крајевима. У целом источном делу Србије развијали су се тесање и клесање различитих облика споменика, већином од пешчара, са стилизованом симболичном орнаментиком. Већу пажњу изазивају споменици у североисточној Србији, који својим обликом и богатом геометријском орнаментиком неодољиво подсећају на стилизовану женску фигуру или само торзо, обучену у свечану китњасту ношњу, а то омогућује претпоставку о одржавању континуитета неких ликовних елемената од праисторије до савременог доба. Други споменици из ових крајева представљају стилизацију куће или храма, што упућује на античке и византијске изворе у наслеђу. Ту су, затим, четворострани стубови, као обелисци, који задивљују својом монументалношћу и множином урезаних орнамената, па они који подсећају на резбарене преслице вишеструко увећаних димензија, и др. Већина ових споменика клесана је у XIX и XX в. у складу са религијским и естетским схватањима сеоске заједнице, а према могућностима и нивоу умећа. Свакако, као и другде, симболично одражавају веровање у загробни живот и култ предака.

На гробљима широм западног дела Србије било је и још увек се налази знатан број споменика са уклесаним представама покојника и другом ликовном садржином. Велики број споменика био је бојен земљаним непостојаним бојама, што наводи на помисао о бојењу идола и других предмета култа. На неким споменицима полихромија је очувана јер је током времена и обнављана. У мајданима око манастира Студенице резани су споменици од белог мермера распрострањени у великом делу југозападне Србије. У побрђу Западне Мораве тесани су од пешчара и налазе се у западној Србији и већем делу Шумадије.

Најстарији споменици од белог мермера које су клесали сељаци каменоресци, сматра се, потичу из XV–XVI в. На њима је обично исклесана људска глава у дубоком рељефу, ретко када у пуној пластици. Током XVIII и почетком XIX в. каменорезачка вештина постепено се потпуно преображава у сеоску народну уметност. Вајање људских ликова замењују неспретно изведени портрети, па и целе фигуре, помало гротескне, у плитком рељефу, каткад сведени скоро до апстрактне схематизације. Током XIX в. ликовна садржина се обогаћује, али је урезивање знатно плиће. Под утицајем народне каменорезачке „школе”, која се врло брзо развија у побрђу слива Западне Мораве, клешу се фигуре и друге представе са више детаља и кратким а понекад и дугим епитафима са биографским подацима о занимању и карактерним особинама покојника. Фигуре које представљају покојника, целе или само попрсје, представљене су одевене у народну ношњу. Чест је и мотив винове лозе са гроздом, цветови, представе голуба, кукавица у пару, атрибути покојниковог занимања, статуса и др.

Процват обликовања надгробних споменика од пешчара у западној Србији почиње у XIX в., времену ослобађања од вишевековног турског ропства. Ови споменици познати су и као крајпуташи, по знатном броју подигнутих поред путева или у двориштима окућница у близини пута. Крстови или „белези” од студеничког мермера у ликовном погледу заостају за надгробним обележјима у облику четвоространог стуба, често украшеног са све четири стране. Доста дубоко уклесане фигуре и други ликовни мотиви са натписима, епитафима изразито су народни, свакако тековина села, без обзира на поводе и основе каменорезачке вештине и друго што је могло утицати на њихов настанак и развитак. И мајстори клесари и поручиоци припадали су класи сељака. Они воле људску фигуру у пуном достојанству, макар и исклесану недовољно спретно. Фигура је, по правилу, укочена и стиснута на предњој страни споменика, геометризована, слично као и на студеничким споменицима. Очевидна је доста неспретна тежња за портретисањем покојника. Недостатак реалистичког приказивања надокнађује се истицањем одређених особина или атрибутима. Фигуре су увек у свечаној ношњи, са обележјима друштвеног положаја, занимања, имовног стања, као што су: тесар са брадвом, војник утегнут у униформу и са пушком, учитељ или ученик са отвореном књигом, жена са преслицом, девојка у кићеној ношњи са накитом, имућна жена са ташном или кишобраном, гостионичар са флашом и чашом, и тако редом. Многи споменици су и без лика покојника, али са атрибутима или украсима и епитафима који су особит вид писане народне књижевности. Мајстори су истовремено били клесари, вајари и сликари, а често и стихотворци, састављачи епитафа.

Изворе клесања и трајања уметничког израза на надгробним споменицима западне Србије тешко је пратити без двоумљења, и поред доста знања о њима. Клесарско наслеђе из класичних времена и раздобља Византије имало је, без сумње, утицаја на развитак каменорезачке вештине. Међутим, на старим сеоским надгробницима запажају се нека ликовна схватања која извесни истраживачи сматрају словенским наслеђем. Са поменутим, преплићу се утицаји романике, унети преко клесара камене пластике на српским средњовековним манастирима и црквама. Затим има извесних млађих источњачких утицаја, све до новијих истраживања и угледања. Некрополе са средњовековним стећцима у западној Србији, Херцеговини, Црној Гори и Босни (XIII–XVI в.), добро познатим у науци и уметности, на једној, а на другој страни сеоска гробља са мермерним споменицима од пешчара – као да успостављају мост наслеђа између раздобља. Турска освајања уништила су домаће феудално племство, с којим је изумрла и његова уметност. Преовлађујући облик уметничког стваралаштва у Србији, као и код других народа на Балканском полуострву, за дуже време, постала је народна уметност, у којој су сједињени наслеђе и тежња за очувањем идентитета. Тако су и клесари, поникли међу брђанима, обдарени и надахнути традицијом а ослобођени средњовековних стега, постали прави ствараоци изузетних галерија скулптуре и сликања у слободном простору.

Земљорадници, пастири, занатлије и други слојеви становништва Србије и Црне Горе, у прошлости, као и данас, стварали су, градили и обликовали објекте разноврсне намене. Настојали су да оно што су створили, поред сврсисходности, има допадљив, леп облик или украсе који истовремено представљају и својевсрне поруке. Ствараоци су, у оквирима које је утврдила традиција, желели да приреде радост блиским и драгим особама, да представе заједници своје знање и умешност, да одају поштовање покојницима или да одобровоље натприродне силе у које су веровали. Произвођачима и корисницима боје и облици тих рукотворина и творевина духа су блиски, део су њиховог заједничког изражавања, споразумевања и препознавања.

 

Др Никола Пантелић

 

Извор: Пантелић 32002: Никола Пантелић, „Надгробни споменици”, у: Културна ризница Србије [саставио и уредио Јован Јанићијевић], Београд: ИДЕА, 120–122.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

glumac-slobodan-ninkovic-boda-sp
Претходни чланак

Рођен је глумац Слободан Бода Нинковић

rep-Nova-Varos-major-Mihailo-Il
Наредни чланак

Рођен је мајор Михаило Илић