АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Народна веровања и предања: СУНЦЕ

Сунце су Срби, као уосталом и други народи, замишљали (представљали) сасвим конкретно, као ватрен предмет, у првом реду као ватрен котур, онако како је то замишљено још у религијама индоевропских народа. Оно што се о сунцу каже у српским загонеткама није увек само продукт (песничке) маште, него су често преостале појединости из народне козмогоније.

У загонеткама сунце се најчешће упоређује са котуром воска, дакле отприлике са воштаном свећом или свицем који осветљава свет: „Једна груда воска цијелу свијету доста” (Вук, Загонетке), или, из истог разлога, са чашом или жлицом масла, или са погачом: „Једна погача посна свему селу доста” (Новаковић, Загонетке). У другим загонеткама упоређује се сунце са птицом: „Тица без зуба а свијет изједе” (Вук) – представа која је заједничка словенска, и која има своју класичну паралелу у мисирским схватањима, према којима се сунце идентификује са соколом.

 

Божје око

Најчешће, међутим, каже се за сунце да је Божје око. Овакво схватање опште је словенско, и опште индоевропско, и код народа око Средоземног мора…

Отуда општи пропис да се на сунце не сме прстом показивати „јер се тако Богу боде око”, нити испод руке на њега гледати. Слично је овоме веровање да је сунце Божји прозор: „Па пођоше по свету, као пчела по цвету, од Божијег прозора, од сунчевог истока” (Вук, Пјесме 1).

У нашим народним песмама и приповеткама, међутим, и уопште у нашој митологији, сунце се замишља као млад јунак, понекад и као „цар”. И таква представа стара је: још у вавилонској песми о Гилгамешу замишља се сунце као непобедан јунак…

Култ и религија сунца били су добро познати и оријенталним и европским народима, с обзиром на тако велики значај сунца за целокупни живот, на сазнање да без сунца уопште нема живота. Пред ношење на гробље износи се покојник напоље „да га још једанпут огреје Божје сунце”…

И код Срба има јасних остатака тога култа. Главне верске церемоније раде се према истоку (божићно прасе, на пример, при клању окрећу истоку, бадњак мора пасти према истоку, и на ватру се полаже према истоку). О свадби, девојка се клања сунцу. Кад се дете од плача зацењује, мати га запоји водом испод воденице, окренувши се сунцу и прекрстивши се. И забрана да се према сунцу не сме мокрити има зацело религијски разлог. Таква забрана била је старим народима довољно позната.

На српској страни има доста јасних и сигурних докумената о непосредном обожавању сунца. И данас поздрављају Срби сунце које се рађа и упућују му молитву: „Жарко сунце на исток, мени Господ Бог на помоћ! Удијели ми, Боже, срећу и помоћ! Јутрашње јутарце и жарко сунашце, обесели ме и обрадуј здрављем, весељем и сваком срећом!” (у Гацком, Караџић). „Кад ујутру устанеш, најприје погледај на сунце, па на комшију.”

У култу сунца постојале су, наравно, и жртве, и о њима у старим религијама имамо довољно података. На Родосу, који је био познати центар за сунчев култ, жртвовани су сунцу коњи. Код Грка била је позната и жртва сунцу у колачу и меду. Могућно је да је и наш народ знао за жртвовање колача сунцу – такви колачи месе се о Божићу, и зову се сунцем, и код нас и код Бугара.

 

Сунце и аждаја

Митова и скаски у којима је сунце носилац радње било је много и код Срба, и код Словена, и уопште код индоевропских народа. Многи од њих заједнички су и та чињеница сведочи о великој старини њиховој.

Код нас се прича да су била у почетку света три сунца, па се змија или аждаја попела на планину иза које су се сунца рађала и испила два сунца, а треће није могла јер су је у томе спречили ластавица и гуштер. Непријатељство између сунца и змије испољава се нарочито при свакодневном рађању сунца, којом приликом змија или аждаја покушава да га уништи.

И у најстаријим митовима из средоземног света налазимо веровање да сунцу, при изласку и заласку, грозе зли демони: у песми о Гилгамешу чувају рађајуће се сунце од злих демона два огромна чудовишта, пола људи, пол скорпије, „на које поглед исто је што и смрт, и пред чијим сјајем планине падају”. Сунцу прете зли демони и на тај начин што покушавају да га украду.

Има и веровања која су чисто хришћански обележена. На пример, веровање да је сунце до рођења Христова било као месец данас, а кад се Христос родио, добило је сунце светлост: „Са рођењем Христовим родило се и сунце.”

(В. Ч.)

 

Дрво на небу

Свјетлост што у цик зоре на небо узлази и разгранава се Аријцима као величанствено Божје дрво, које од сјајног дебла пушта сјајне гране. О том дрвету причају, мање или више, сва племена аријска – Инди, Келти, Германи, Хелени и Итали, па и Словени. Малоруси имају загонетку: „Стоји дрво усред села, а види се у свакој изби.” Одгонетају: „Сунце и свјетлост његова.”

До рајског стабла свјетлости, до његове живе воде, извора или језера, станују богови. То је Рајевина свијетлог обиља. (Рајевина и Рајеви, у множини, ријечи су древног и преисторијског кова, од коријена ра – удјељивати, уживати). Код Руса незнабожаца Рајевина је била зелена убава ливада, које се човјек не може нагледати… Под дрветом, код воде живе, богови се раје. Како стабло свјетлости час напредује час назадује, час сија а час тамни, тако јачају или слабе богови. Тој мијени подвргнути су и Вид и Сунце и Зора.

Има много народних прича које говоре о пропасти и новом рађању Сунца и других видних богова. Тих прича има тушта Индоевропљана, у нас Срба, и Хрвата, те у Руса.

 

СУНЦЕ

Кога сунце види ујутро неумивена, осам му је дана назатка.

(Вук, Рјечник)

 

СУНЧЕВИЋ

Проси сунце за свог Сунчевића.

(Вук, Рјечник)

 

Извор: Чајкановић / Софрић Нишевљанин 2011: Веселин Чајкановић и Павле Софрић Нишевљанин, Сунце, месец, липа, босиљак… : у народним веровањима и предањима, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 9–18.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

cedomiljmijatovic
Претходни чланак

Умро је eкономиста Чедомиљ Мијатовић

Sava centar
Наредни чланак

Отворен је Центар „Саваˮ