АктуелностиЗанимљивости

Народна веровања и предања: ХРАСТ

Eiche (quercus robur). Храст, дуб.

 

ДРВО – ЦРКВА

 

Према храсту има српски народ велико поштовање, и многи стародревни примерци сматрани су за божанства и уживали су култ.

У области Заглавак (источна Србија) „свако село има по неколико записа, и то су махом горостасни храстови са сеченим крстовима у њиховим деблима. Нико не сме да одсече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа угасила, или бар би му рука усахла”. И то, углавном, важи за све српске крајеве.

Под таквим храстовима, о летњим празницима (Спасовдан), одржаване су молитве и приношене жртве, и том приликом у стабло је био урезиван нови крст. Под храстом би биле одржаване и скупштине (чувени таковски грм, под којим је, 1815. године, донесена одлука о устанку на Турке!). Где се поред старог храста налази црквица или крст, ту је храст, вероватно, пагански остатак. Храст је, доцније, понекад, замењен крстом од храстовине, који је постављен у њивама.

Под старинским храстом, верује народ, може бити закопано и благо. Бадњак се узима, по правилу, а у неким крајевима (рецимо, у неким крајевима Босне) искључиво од храстовине.

Храстове гранчице имају такође велику улогу у култу. У јужној Србији обичај је да на Светог Игњата домаћин уђе са храстовом гранчицом у кућу и честита укућанима Нову годину; затим том гранчицом чара ватру и после је забоде у греду и ту чува до Малог Божића (1. јануар), а онда је изгори. Храстова гранчица има важну улогу и при дочаравању кише – њу том приликом носи прпац.

Храстовом метлом посвећује стара вештица нову вештицу. Три храстове гранчице употребљавају се у терању урока са деце. Уреченом детету даје се вода у којој је потопљено седам или девет храстових угљена. У Црној Гори, на Спасовдан, крсти се зеленом храстовом граном свако жито и ките се торови и куће.

Чај од храстове коре или жира употребљава се против срдобоље, кора за заустављање крви, против знојења ногу, кијања, киле, противу шапа… Болест се може пренети, пребацити на храст.

За понеке стародревне примерке везују се и етнолошке скаске. У селу Пољици (Херцеговина) има једно место што се, по једном високом, увек зеленом храсту, зове Зелени дуб. Прича се да је под тим храстом заклано једном двоје невине деце, па је нож којим су заклана обрисан о дрво и од тога је доба оно зелено и лети и зими.

Код Срба постоји мушко име Растко или Растислав.

(В. Ч.)

 

ДРВО НА КОЈЕМ СПАВА СУНЦЕ

 

Лужичко-српски: дуб. Словеначки: доб. Чешки: дуб. Пољски: доб. Руски: дуб.

Што је орао међу птицама а лав међу четвороношцима, то је дуб у европскоме биљноме свету. Његово тврдо и тешко дрво веома је отпорно према води и зато се најрадије употребљава за бродове и за подводне грађевине (лађе растоваче).

Стари Грци причаху да је потоп наступио у Виотији услед размирица између Зевса и његове жене Хере, и кад потопски пљусак престаде, онда се појави из земље дуб, као залога мира између завађених супружника. Храст је, дакле, прво дрво које је изникло из земље. Чак се веровало да су први људи постали из дуба, па су дубово дрвеће називали првим матерама. Према оваквим традицијама, дуб је неминовно морао бити дрво посвећено Зевсу. Први Зевсов храм у Додони био је у храстовој шуми… Сократ се заклињао дубом, као дрветом које прориче и све зна.

Код старих Литванаца дуб беше посвећен богу грома и буре Перкуну (Перуну), које су у светоме лугу вечити огањ подржавали. При непогодама, стари Пруси падали су на колена пред дубом, молећи се Перуну да их непогода прође. А за летњих суша, од њега су тражили кишу.

Дуб се сматрао светим дрветом још и зато што се помоћу њега и липовог дрвета тарењем производила ватра. И зато су мушкарци дубу, а жене липи – проносили жртву у кокошци… Још беше обичај код њих провлачити болесне кроз дубову грану, која је срасла с деблом, мислећи да ће тако оздравити. У знак благодарности, вешали су на такво дрво пантљике, велове, појасеве, ножеве…

Руски мит нам говори о неком земаљском рају, баснословном острву, по имену Бујан. А на томе острву има један дуб, на коме сунце сваке ноћи спава, а са чијег се врха сваке ноћи диже. На овоме дубу, наставља руски мит, станује још божанствена два Зарја (зора) и змај Гарафена, који чува дуб и деву. Константин Порфирогенит пише о старим Русима да су на острву Светог Ђорђа приносили своје жртве под једним огромним дубом и да су појали Тебе бога хвалим. По свршетку божје службе, жарац је предавао дубове гранчице побожном народу.

Свети луг је имао ограду да би се тако већ из даљине уочио његов свети карактер. У њему је најсветије место било оно где се уздизао свети дуб, представљајући светињу над светињама… Ту је судио и народни суд, очекујући од дуба инспирацију за праведно суђење. Можемо слободно рећи да се сав живот наших многобожачких словенских предака усредсређивао око оваквих дубова и да су тамо постављени први основи нашег данашњег целокупног живота. Исти је случај и са осталим народима Европе.

Нема сумње да је храст некад и код нас Срба био обожаван, само, нажалост, о томе имамо веома мало података. Једна народна пословица вели: „Да је сваки дан Божић, не би било дуба вражјега”, тј. исекли би се на бадњаке. Знајући пак да је налагање бадњака многобожачки обред, посвећен Божићу, богу младога сунца, можда ће нам допуштен бити тај закључак: да је дуб некад био посвећен богу сунца.

У Сарајеву православни Срби сваке године празнују Источни петак, тј. петак Светле недеље. Тада се рано иде на Бенбашу, источно од Сарајева, па се на извору Пјенковац умивају. А после подне иду, особито жене, деца, девојке и момци на Борак, западно од Сарајева, под Требевићем. У ранија времена овде је женскиње одрезивало понешто од своје хаљине, па су то везивале на гране од грма, који је над извором, мислећи да ће тиме на њему оставити своју болест.

А пословица „Од једнога удара дуб не пада” – лепо наглашава дубову моћ и жилавост.

(Нишевљанин)

 

ЗАПИС

 

У Срба, као и других Јужних Словена, остаци култа сачували су се до најновијих времена у обилажењу записа о извесним празницима, када је свештеник на симболичан начин приносио и жртву.

За неке храстове, слично као и за нека друга шумска стабла, веровало се да су сеновита – ту спадају и сви записи – и они се нису смели посећи јер би онај ко то учини могао одмах умрети или би дуго боловао и најзад умро. Чак се ни гране од записа не узимају за било какву употребу јер је „грехота”. Међутим, да би се дрвосеча осигурао од последица које га очекују ако би посекао сеновито дрво, у Грбљу се веровало да је довољно ако секиром којом је дрво одрубљено одсече главу кокоши на пању посеченог дрвета, и неће му се ништа десити.

У Србији, код села Рударе, налази се један оброчити дуб, за који су људи веровали да се код њега ноћу појављују пас, бик и друге неке животиње, и зато су се бојали туда проћи. Ако би ипак неко туда морао проћи ноћу, ваљало је да отргне неки кончић од своје одеће и окачи га на дрво…

Неки извори говоре о томе да је храст био посвећен старом словенском божанству Перуну.

(Н. П.)

 

Извор: Чајкановић / Софрић Нишевљанин 2011: Веселин Чајкановић и Павле Софрић Нишевљанин, Сунце, месец, липа, босиљак… : у народним веровањима и предањима, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 69–74.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

dubrovnik
Претходни чланак

Рођен је сликар Марко Мурат

nigrinova
Наредни чланак

Умрла је глумица Вела Нигринова