АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

НАДА У РАТНИ ПРЕОКРЕТ

На окупираном подручју Србије догађало се нешто сасвим чудновато уколико се не занемари у којој су великој мери демографски предуслови, бедни услови привреде и претешка и безобзирно строга окупациона власт ограничавали могућности за било какво политичко испољавање становништва.

Ово чудно што се догађало потпуно у нескладу с друштвеним и политичким претпоставкама сусретале су војне власти сасвим очевидно управо на стратиштима, на која су лако изводиле сваког становника који би се огрешио о њихова правила којима су прописали владање покорених. Судска служба у округу Ужице није пропустила да у свом извештају посвећеном првој години окупације наведе случај који је њене представнике по свој прилици згрануо – наиме, да је један осуђеник „на место погубљења дошао пушећи цигарету”.[1] Извештаји из других округа казују да никако није био усамљен овај непознати делија који је у смрт отишао лежерно и дувајући дувански дим у нос џелатима. Из београдског округа су саопштавали да се осуђени на смрт држе „далеко од понизности или кукавичлука” и умиру „и формлно у пози хероја”.[2] Војносудска служба у Горњем Милановцу је чак упозоравала да се осуђени на смрт уочи погубљења „држе јуначки и ту никако није реч о лажној пози него о знаку одлучности, духовне снаге, срџбе и понекад презирања непријатеља пред којим стоје беспомоћно”.[3] Из Ваљева су потврђивали да „смртну казну и мушкарци и жене дочекују стоички мирно” и да се „на губилишту држе добро и мушки”.[4]

Јавна вешања су ретко приређивали, али можда и зато што су остављала нарочит утисак на посматраче. Међу онима који су јавно обешени био је и свештеник Вељко Танкосић, брат од стрица познатог официра и комите Војислава Танкосића. Он је умро достојанствено рекавши окупљенима само: „Срећно, браћо Срби! И опростите ако сам грешио.”[5] У истрази је говорио да „систем заснован на рату није добар и свет би требало уредити на сасвим другим начелима корисним за исправан развитак човечанства”.[6] Ове Танкосићеве речи садржавале су сазнање које је током светског рата у Европи сазрело тек годину дана касније. Опростио се од живота са две кратке реченице испуњене спокојством, очевидно сагласне његовом уверењу о бољем свету. Људскошћу своје поруке без икаквог политички повишеног тона показао је како достојанствено умире онај којег је непријатељ осудио само зато јер је бранио независност земље.

Многобројни појединци који су у смрт ишли мирно, јуначки или демонстративно лежерно и показивали непријатељу колико га презиру нису припадали некој политичкој организацији. Били су то обични људи похватани различитим поводима, у различитим крајевима и имали свакојаке карактере. Њима је заједничко било једино држање у часу погубљења. Зато су, као и својом бројношћу, откривали чињеницу да се окупатор у Србији суочио са изузетним политичким моралом покорених. Отуда су и војне судије по окрузима сасвим противречно оцењивале делотворност смртне казне. Чини се сасвим природно да су смртне казне које су изрицане брзо и површно морале деловати застрашујуће и нагонити становништво да се клони опасних иступања. У Смедеревској Паланци су сматрали да „погубљења, посебно вешањем, на народ делују видљиво застрашујуће, што треба приписати околности да се вешање уопште овде сматра понижавајућом казном”.[7] У Шапцу су се слагали с тим да „погубљења делују застрашујуће на народ”[8], исто као и у Београду, у коме су тврдили да се „свуда може уочити да смртна казна застрашује и натерује на повлачење”. Најувереније у корисност драстичног кажњавања биле су власти у Крагујевцу, тврдећи да она не само „застрашујуће утиче на народ” него и да представља „најбоље средство за искорењивање српског разбојништва”.[9] Ипак је било много разлога за размишљање. И доиста, окупаторови правници су се прилично разликовали, чак и потпуно разилазили у мишљењу. Председник војног суда у јагодинском срезу округа Крушевац је сматрао да до тада „предузета погубљења чини се нису постигла пун утицај на домаће становништво” пошто се оно за ове казне „мало занима”.[10] Из Ужица су на питање претпостављених како утиче смртна казна одговорили кратко и одлучно: „У потпуности никако!” Објаснили су да овако мисле зато што народ „погубљене сматра безмало националним херојима”.[11] Уосталом, у околини Чачка су на једном од заједничких гробова стрељаних Срба осванули једног јутра крстови сачињени на брзину од летава, с црним тракама жалости и окићени пољским цвећем. Упркос најстрожој окупаторовој забрани, последњу пошту побијенима вероватно су одала деца која су чувала овце у околини.[12]

Скромно обележени гробови оних које је окупатор побио и покушао да жигоше откривали су да је дух који је био присутан при умирању захватао веома широко. Доиста, он се исказивао на многобројне начине и на различитим местима, осећао се у малим стварима и у свакодневици, ненаметљиво је живео у становништву. Својеврсно се показивао у начину на који су жене исказивале пред окупатором шта осећају. У ужичком округу су царско-краљевским војницима „шаљиво и заједљиво” говориле како им желе скори одлазак, у чему је сумњичаво ухо професионалних полицајаца препознавало жељу да непријатеља што пре виде како одлази из Србије.[13] У чачанском округу је нека Српкиња на улици поздравила једног ратног заробљеника Руса речима „Здраво, брате”, а пошто ју је због тога један Аустријанац, чувши овај поздрав, испитивао и запитао шта јој је онда он уколико јој је Рус брат, одговорила је без околишења: „Ви сте ништа, ви сте наши непријатељи.”[14] Овакви некад наивни, некад више или мање озбиљни случајеви, просто су се низали. Почев од држања осуђених на смрт до поздрава упућеног руском заробљенику исказивала се психолошка појава политичког садржаја и значаја која се појмовима новог доба назива родољубље.

Из Београда је већ половином марта 1916. послат у Беч извештај са оваквом реченицом: ”Према овим обавештењима […], заблуда је мислити да српски народ сматра да је потпуно побеђен и трајно покорен. Он се, сасвим супротно, још увек нада да ће му неко помоћи са стране. Одакле би му ова помоћ могла стићи, на то Србин не даје одговор. Просто се и даље нада. И то са сигурношћу.”[15] У време када је наведени извештај написан, стање на фронтовима светског рата било је доиста такво да се није могло видети од кога српско становништво може очекивати помоћ. У том тренутку су немачке восјке стајале дубоко у територији Русије, Французи и Британци су улагали крајње напоре да би код Вердена одолели немачкој лавини, а српска војска као да је била ишчезла са овог света, нестала тамо негде у албанским планинама. Непријатељ је неоспорно господарио државном територијом Србије, њено становништво је уистину било беспомоћно и још под утиском недавних тешких и изгубљених борби, па ипак су у Гувернману сасвим добро видели да становништву и не треба нека чврста чињеница са фронтова јер се оно једноставно у себи не сматра побеђеним.

[…]

 

Андреј Митровић

 

Извор: Митровић 1988: Андреј Митровић, „Нада у ратни преокрет”, у: Устаничке борбе у Србији: 1916–1918, Београд: Српска књижевна задруга, 62–75.

[1] АС–Београд, XX/410, ВГГ, Ужице 1916.

[2] Исто, Београд 1916.

[3] Исто, Горњи Милановац 1916.

[4] Исто, Ваљево 1916.

[5] Исто, XVII/1438, K. Nr 6391.

[6] Исто, XVII/1439, K. Nr 7588.

[7] Исто, XX/410, Смедеревска Паланка 1916.

[8] Исто, Шабац 1916.

[9] Исто, Крагујевац 1916.

[10] Исто, Јагодина, допис од 14. 1. 1917.

[11] Исто, Ужице 1916.

[12] Исто, XVII/35, K. Nr 12.800.

[13] Исто, XVII/1437, K. Nr 5608.

[14] Исто.

[15] HHStA–Wien, PA I, K. 977, извештај Nr 5 А–B/P, Београд 18. 3. 1916.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

375px-Илија_Станојевић
Претходни чланак

ЧИЧА ИЛИЈА СТАНОЈЕВИЋ: ПИЈЕМ И СТОЈЕЋИ

SimaPandurovic
Наредни чланак

Какав су се дружили Сима Пандуровић и Владислав Петковић Дис