Na Jutjub kanalu Les Origines de la Beaute nalazi se ciklus emisija u kome preko 40 žena iz različitih zemalja sveta predstavlja svoju kulturu i zemlju svog porekla. Projekat je rađen za francusko, englesko i rusko (Nacionalьnыe istoki krasotы) govorno područje. Emisija u kojoj govori Srpkinja iz Pariza Kristina Jovanović postavljena je pre par godina, potom uklonjena i ponovo vraćena 2016. godine.

Zovem se Kristina Jovanović. Imam 24 godine i ja sam Srpkinja. Živim u predgrađu Pariza. Po profesiji sam igračica. Počela sam sa klasičnim baletom, no danas me zanimaju tradicionalne igre. Rođena sam u Parizu, a moji roditelji su rodom iz centralne Srbije. Tako sam odrastala između dve kulture jer smo u školi govorili na francuskom jeziku, a kod kuće na srpskom i rumunskom, pošto je moja majka iz regiona u kome ljudi govore na dijalektu koji je veoma sličan rumunskom jeziku. U stvari, može se reći da sam odrasla u kulturi triju jezika. Verovatno zbog toga sam i izabrala da se bavim narodnim igrama.

Kako se srpska kultura odrazila na tvoj život?

– Rekla bih da se ta „posebna silaˮ prožima kroz moj rad. Ponoviću, mene zanimaju narodne igre (naročito ruske). A istina je da su naša kultura, muzika i igra veoma važne stvari. Kada slušamo našu muziku, mi razumemo šta znači biti Srbin. Srbi – to su južni Sloveni, naša muzika ima ritam juga i to mi je umnogome pomoglo da spoznam svoju srpsku posebnost, poredeći tu muziku npr. sa ruskim igrama na kojima radim. To što je sačuvano u mojoj kulturi i veoma jako prisutno – to je moja „sujevernostˮ. Kod nas je sačuvana i veoma jako izražena narodna kultura i danas ja verujem u različite običaje koje sam nasledila od svoje bake i roditelja. Okruženje se često podsmeva zato što na sve obraćam pažnju, npr. „to se ne sme oblačiti, to se ne sme ostavljati ovdeˮ… Veoma sam sujeverna i verujem da mi je sve to ostalo od mog naroda.

O Srbima i Srbiji…?

– U Srbiji je veoma dobro sačuvan drevni folklor. To je veoma mala zemlja u svetu u kojoj je praktično svaki dan na ulici, radiju ili televiziji moguće čuti tradicionalnu muziku i videti ljude u nacionalnim kostimima. Srbi ne trče za modom. I to je jedan od presudnih faktora jer kada pogledam na današnji svet, svi teži savremenosti često zaboravljajući svoje korene.

Srbija se prostire između Zapada i Istoka pa se čak i u samoj zemlji vide ukrštanja dveju kultura. Na jugu je kultura veoma bliska istočnoj, u centralnim delovima izražena je slovenska kultura, a na severu je kultura vrlo slična zapadnoj. To se oseća i u vaspitanju, i pogledu na ulogu žene i domu, porodici i uopšte. Prirodno, ja sam odrastajući pred očima imala primer žene-majke, žene koju zanima porodica, dom, no ne mislim da to ne može istovremeno biti i savremena žena. Dovoljno je pravilno rasporediti prioritete.

To je sve sačuvano u mom srpskom vaspitanju, ako se može tako reći. Mi smo veoma ponosan narod, sa izraženim osećajem za vlastito dostojanstvo, koje ponekad i zastrašuje. Okruženje misli: „Vauu, kakvi su oniˮ, i ja to posmatram gotovo dirljivo jer kod Srba stvarno postoji iskrena ljubav prema svojoj zemalji. Mislim da ta činjenica umnogome objašnjava šta znači voleti svoju zemlju i koliko to može biti prelepo. Često se bojim ovoga osećanja jer zbog njega nas percipiraju kao „nacionalisteˮ, no ja mislim da je moguće pronaći lep način da volimo svoju zemlju i način da volimo svoju kulturu.

Na šta si ti posebno ponosna?

– Ponoviću… To je naša muzika. Mislim da ona najbolje od svega odražava, zajedno sa našim jezikom, mnoge prilagodljivosti i prefinjenosti Balkana. U njoj učestvuju i na čudesan način su spojene različite kulture.

Šta ti smeta?

– Nažalost, postoji i druga strana medalje… Kada narod veoma voli svoju zemlju, on počinje da se gordi i zatvara, pa iz različitih i nekada veoma složenih, nepoznatih razloga mi ne vidimo šta se dešava okolo u drugim zemljama. Nažalost, i sa tim se u Srbiji susrećemo. Možda zato jer Srbi misle da su usamljeni i za to nam je potrebno priznanje, iz čega proizilazi neki kompleks, koji nam ne dozvoljava da vidimo stvarnost van svoje zemlje. Na taj način, mi ćemo ostati izolovani i to je tužno.

Fraza na srpskom?

– Zapjevala sojka ptica,

misli zora je, aman, aman,

misli zora je…

To su stihovi pesme koja se može prevesti ovako: ptice pevaju, a potom nastupa dan. „Amanˮ je reč turskog porekla i često se može čuti u našim pesmama, kada se oseća da je nešto loše ili tužno… Tada mi govorimo „amanˮ.

Prevod i priprema teksta: Srpski legat

Izvor: Youtube 

https://www.youtube.com/watch?v=00Qlum9zmiw&index=31&list=PLWHPZn_zI3_ZlsfB5EM6Mmkmz–O3Gszc