Да се не заборавиЗанимљивости

Национальные истоки красоты

На Јутјуб каналу Les Origines de la Beaute налази се циклус емисија у коме преко 40 жена из различитих земаља света представља своју културу и земљу свог порекла. Пројекат је рађен за француско, енглеско и руско (Национальные истоки красоты) говорно подручје. Емисија у којој говори Српкиња из Париза Кристина Јовановић постављена је пре пар година, потом уклоњена и поново враћена 2016. године.

Зовем се Кристина Јовановић. Имам 24 године и ја сам Српкиња. Живим у предграђу Париза. По професији сам играчица. Почела сам са класичним балетом, но данас ме занимају традиционалне игре. Рођена сам у Паризу, а моји родитељи су родом из централне Србије. Тако сам одрастала између две културе јер смо у школи говорили на француском језику, а код куће на српском и румунском, пошто је моја мајка из региона у коме људи говоре на дијалекту који је веома сличан румунском језику. У ствари, може се рећи да сам одрасла у култури трију језика. Вероватно због тога сам и изабрала да се бавим народним играма.

Како се српска култура одразила на твој живот?

– Рекла бих да се та „посебна силаˮ прожима кроз мој рад. Поновићу, мене занимају народне игре (нарочито руске). А истина је да су наша култура, музика и игра веома важне ствари. Када слушамо нашу музику, ми разумемо шта значи бити Србин. Срби – то су јужни Словени, наша музика има ритам југа и то ми је умногоме помогло да спознам своју српску посебност, поредећи ту музику нпр. са руским играма на којима радим. То што је сачувано у мојој култури и веома јако присутно – то је моја „сујеверностˮ. Код нас је сачувана и веома јако изражена народна култура и данас ја верујем у различите обичаје које сам наследила од своје баке и родитеља. Окружење се често подсмева зато што на све обраћам пажњу, нпр. „то се не сме облачити, то се не сме остављати овдеˮ… Веома сам сујеверна и верујем да ми је све то остало од мог народа.

О Србима и Србији…?

– У Србији је веома добро сачуван древни фолклор. То је веома мала земља у свету у којој је практично сваки дан на улици, радију или телевизији могуће чути традиционалну музику и видети људе у националним костимима. Срби не трче за модом. И то је један од пресудних фактора јер када погледам на данашњи свет, сви тежи савремености често заборављајући своје корене.

Србија се простире између Запада и Истока па се чак и у самој земљи виде укрштања двеју култура. На југу је култура веома блиска источној, у централним деловима изражена је словенска култура, а на северу је култура врло слична западној. То се осећа и у васпитању, и погледу на улогу жене и дому, породици и уопште. Природно, ја сам одрастајући пред очима имала пример жене-мајке, жене коју занима породица, дом, но не мислим да то не може истовремено бити и савремена жена. Довољно је правилно распоредити приоритете.

То је све сачувано у мом српском васпитању, ако се може тако рећи. Ми смо веома поносан народ, са израженим осећајем за властито достојанство, које понекад и застрашује. Окружење мисли: „Вауу, какви су ониˮ, и ја то посматрам готово дирљиво јер код Срба стварно постоји искрена љубав према својој земаљи. Мислим да та чињеница умногоме објашњава шта значи волети своју земљу и колико то може бити прелепо. Често се бојим овога осећања јер због њега нас перципирају као „националистеˮ, но ја мислим да је могуће пронаћи леп начин да волимо своју земљу и начин да волимо своју културу.

На шта си ти посебно поносна?

– Поновићу… То је наша музика. Мислим да она најбоље од свега одражава, заједно са нашим језиком, многе прилагодљивости и префињености Балкана. У њој учествују и на чудесан начин су спојене различите културе.

Шта ти смета?

– Нажалост, постоји и друга страна медаље… Када народ веома воли своју земљу, он почиње да се горди и затвара, па из различитих и некада веома сложених, непознатих разлога ми не видимо шта се дешава около у другим земљама. Нажалост, и са тим се у Србији сусрећемо. Можда зато јер Срби мисле да су усамљени и за то нам је потребно признање, из чега произилази неки комплекс, који нам не дозвољава да видимо стварност ван своје земље. На тај начин, ми ћемо остати изоловани и то је тужно.

Фраза на српском?

Запјевала сојка птица,

мисли зора је, аман, аман,

мисли зора је…

То су стихови песме која се може превести овако: птице певају, а потом наступа дан. „Аманˮ је реч турског порекла и често се може чути у нашим песмама, када се осећа да је нешто лоше или тужно… Тада ми говоримо „аманˮ.

Превод и припрема текста: Српски легат

Извор: Youtube 

https://www.youtube.com/watch?v=00Qlum9zmiw&index=31&list=PLWHPZn_zI3_ZlsfB5EM6Mmkmz–O3Gszc 

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Dimitrije_Bogdanovic
Претходни чланак

Рођен је историчар и академик Димитрије Богдановић

nadezda
Наредни чланак

Рођена је сликарка Надежда Петровић

Нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *