На данашњи дан 1898. године у Рабровици код Ваљева, рођена је песникиња и књижевница  Десанка Максимовић. Након дипломирања на Филозофском факултету у Београду била је професор у Обреновачкој гимназији, годину дана провела у Паризу на усавршавању као стипендиста француске владе, радила у учитељској школи у Дубровнику и на крају у Петој београдској гимназији. У Београду је и отишла у пензију 1953. године. Била је члан Српске академије наука и уметности и добитница многих признања и награда. Седмојулска награда за животно дело 1964, Змајева награда 1958,као и 1974, Награда Авноја 1970, Вукова награда 1974, и Његошева 1984. године, само су неке од њих. Њену поезију одликују искрено родољубље и хуманост. Десанка је сматрала да поезија треба да буде јасна, искрена, разумљива и кроз своје песме истицала је храброст, оданост, љубав и слободу. Била је и један од омиљених писаца за децу. Најзначајнија њена дела су збирке песама: Песме, Зелени витез, Песник и завичај, Отаџбино, ту сам, Мирис земље, Летопис Перунових потомака, Слово о љубави, Ничија земља; романи: Отворен прозор, Не заборавити, Прадевојчица и збирка бајки и прозе у стиху Орашчићи палчићи. Свакако најпознатија песма Десанке Максимовић је Крвава бајка, коју је написала чувши за нацистичко стрељање неколико хиљада Крагујевчана, међу којима и неколико стотина деце, октобра 1941. године. Песма је објављена тек после рата. У Ваљеву јој је још за живота 1990. Године, подигнут споменик, због чега је негодовала. Године 1993, када је преминула, основана је Задужбина Десанке Максимовић, а 2007. Године, откривен је и њен споменик на Ташмајдану.

Од важних догађаја на овај дан, директно или индиректно везаних за Србију, издвојићемо :

1898. године рођен је књижевник и дипломата Растко Петровић;
1899. године председници СФРЈ и Румуније, Јосип Броз Тито и Николае Чаушеску, пустили су у рад хидроенергетски систем Ђердап, на Дунаву.