На данашњи дан 1868. године кнез Милан Обреновић положио је камен темељац зграде Народног позоришта. Идеје о подизању позоришне зграде и оснивања сталног театра постојале су и раније, јер су представе током претходних година игране на разним, ненаменским местима, попут магацина Царинарнице – „Театар на Ђумруку“, у салама хотела – „Код јелена“, у „Кнежевој пивари“, у кафанама „Код Круне“ и „Код енглеске краљице“. Први озбиљнији покушај подизања наменске театарске зграде био је оснивање одбора за подизање зграде Народног позоришта 1851. године и сакупљање добровољних прилога. Прва зграда почела је да се гради наредне године на Зеленом венцу, на плацу који је поклонио кнез Александар Карађорђевић, а неки од донатора, поред њега били су и Миша Анастасијевић, као и влада Кнежевине Србије. Постојала су три плана за зграду: први чешког архитекте Јана Неволе, други италијанског Јосифа Касана и трећи, тада познатог предузимача Штајнлехнера. Подизање зграде скромног изгледа на Зеленом венцу почело је по Касановом плану, а дозволу да изводи грађевинске радове добио је Штајнлехнер. Међутим, све је ипак било обустављено пре свега због неподесности терена, али и недостатка новца. Наредни корак ка грађењу позоришта учињен је 1868. године, када је одлуком кнеза Михаила одређена нова локација за позоришну зграду – бивши турски плац код Стамбол капије. Кнез Михаило нажалост није дочекао почетак радова, јер је тог пролећа убијен. Верује се да је пројектант позоришне зграде у класицистичком стилу био архитекта Александар Бугарски, мада по сачуваним документима то и није сасвим извесно. У пролеће 1868. године организована је лицитација за извођење радова, а посао је опет добио Штајнлехнер. Прва представа одржана је на јесен наредне године, иако зграда није била још потпуно завршена. Народно позориште имало је 714 места, а сама зграда је у то време када је саграђена, поред капетан Мишиног здања, била највећа и најраскошнија палата у Србији. По распореду маса, хоризонталној и вертикалној подели површина и изабраним мотивима површинске обраде главне фасаде, Народно позориште у Београду подсећало је на Скалу Пјермаринија у Милану. Зграда је до данас више пута била преправљана и дограђивана. Прва реконструкција изведена је још 1870. године, а последња 1989. године, када јој је поред осталог враћен изглед из 1922. године, и по савременим архитектонским схватањима и употребом најмодернијег материјала и технологије, дограђен задњи део према улици браће Југовића. Данас, зграда Народног позоришта, посматрана у целини у свом спољашњем изледу и архитектонском склопу, одаје утисак једне слојевите и сложене прошлости какву и јесте имала, а у оквиру ње налазе се још Опера, Балет и Драма, док се представе играју на Великој сцени и Сцени Раша Плаовић.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1805. године српски устаници су први пут поразили редовну турску војску у бици на брду Иванковац, код Ћуприје;
1807. године Доситеј Обрадовић прешао је из Земуна у устаничку Србију, где је као први Карађорђев министар просвете остао до краја живота;
1860. године рођен је филолог, државник и академик Љубомир Стојановић;
1897. године рођен је сликар, један од оснивача и првих наставника Академије ликовних уметности у Београду, Мило Милуновић;
1914. године Немачка је објавила рат Русији.