На данашњи дан 1914. године посланик Аустроугарске барон фон Гизл предао је у 18 часова ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је стајало у документу, до 18 часова 25. јула, дакле у року од 48 сати. Осталим земљама текст ултиматума послат је 24. јула ујутру, да би се скратило време за реаговање, док је немачка влада била у току израде истог и знала његов садржај. У документу је уз опширну оптужбу Србије да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови Народне одбране, да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе, захтев изнесен у десет тачака. Од владе Србије се тражило: прво, да забрани све публикације које пишу против Аустроугарске и својом општом тенденцијом угрожавају њен територијални интегритет; друго, да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду; треће, да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустроугарске; четврто, да из службе уклони све официре и чиновнике који су одговорни за пропаганду против Аустроугарске а чија ће имена бити накнадно достављена; пето, да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета усмереног против територијалног интегритета Царства; шесто, да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату који се налазе на територији Србије и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустроугарске; седмо, да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића; осмо, да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе и да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора, девето, да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате после 28. јуна; десето, да обавештава царско-краљевску владу о извршењу мера захтеваних у претходним тачкама. Српска влада се састала исте вечери и одмах је почело саветовање са силама Антанте. Исте те вечери, 23. јула, наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост Србије. Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију, али и да суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест али и на тачку десет. Читајући 24. јула ултиматум Србији, британски шеф дипломатије сер Едвард Греј рекао је царско-краљевском амбасадору грофу Менсдорфу да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и притом указао на тачку пет која директно угрожава независност једне државе. Када је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу отишао је да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Ипак, силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери, желећи да се по сваку цене избегне већи сукоб, док су балканске владе биле углавном уздржане. Српски одговор био је готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић, а лично га је уручио председник владе Никола Пашић мало пре 18 часова. Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући, и само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути. Одмах потом, барон Гизл и особље посланства напустили су Београд и отишли у Земун. Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа и Народне банке у Ниш, а истог дана објављен је и манифест Владе Србије српском народу о тренутној ситуацији. Сутрадан, 26. јула, издат је проглас о мобилизацији. Исти дан мобилизација је објављена и у Аустроугарској. Сам одговор владе Србије био је иначе крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онoг из тачке шест, али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Вилхелм II, али немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора. Имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да се објави рат. Влада Аустроугарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем: „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом.“ Велики рат је почео.
Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1983. године умро је Лазар Трифуновић, историчар уметности, ликовни критичар и професор Универзитета у Београду;
1986. године преминуо је сликар Марко Челебоновић;
2002. године умро је Ђорђе Лобачев, један од пионира и један од најзначајнијих домаћих стрип аутора.