Да се не заборавиЗанимљивости

Мухамед Мехмедбашић ‒ заборављени српски револуционар

Негдје у трави, поред сарајевског аеродрома, стоји нишан Мухамеда Мехмедбашића. Мало Сарајлија, а камоли осталих, зна ко је он и гдје је сахрањен. Прости столар из Стоца, заборављен од свих, био је једно од имена које се са славом проносило послије Видовдана 1914. године.

Рођен је 1886. године од оца Мехмеда и мајке Нуре. Отац и мајка, веома конзервативне особе, натјерале су га да учи вјерску школу у Стоцу – сибјан-мектеб и мектеби-иптидаију – пуних седам и по година. Служио је као мујезин у столачкој џамији, неко вријеме, па је изучио столарски занат. Кућно и вјерско васпитање одржали су га у оданости исламској вјери до краја живота.

А повратак српској нацији уследио је чином анексије Босне и Херцеговине, када је коначно пришао групи Срба националиста. Његов добар друг Никола Тришић изјавио је на саслушању у Сарајевском процесу 1914. године да не зна како је Мехмедбашић постао Србином, али зна да се хвалисао да су његови стари били Срби. Тришић је упознао Мехмедбашића са Данилом Илићем, када је припремао сарајевску тројку видовданских атентатора, рекавши му да је добар човјек и „да је жесток Србинˮ. Послије краткотрајног дружења и виђања с њим у Сарајеву и Мостару, Илић се „увјерио да је скроз наскроз Србинˮ. Аписова карактеристика изнијета у вријеме Солунског процеса потврђује да Мехмедбашић није мијењао национално увјерење: „Иако прост столар, из Стоца, лудо је надахнут национализмом, за који је у стању све да уради!ˮ Он је за Аписа „српски осветникˮ и „бисер, који треба чувати и не мијешати у наше унутрашње ствари.ˮ

Атентат је требало да изведе Мехмедбашић, чији је дјед Ибрахим пресудом окупаторског војног суда убијен са још 14 другова, као један од организатора оружаног отпора окупацији Босне и Херцеговине, бранећи Сарајево августа 1878. Мухамед је, попут дједа, свој живот посветио револуционарном раду и ослобођењу од окупатора. Мустафа Голубић (комшија из Стоца) га је прије тога у Француској припремао за атентат на генерала Оскара Поћорека, али се од атентата одустало кад се сазнало да у Сарајево стиже надвојвода Фердинанд. Ево шта је, годинама касније, о том догађају изјавио Мехмедбашић: „Колона се полако приближавала, ја сам у џепу одврнуо капицу са бомбе и требало је да се сагнем и ударим о калдрму прије него је бацим. У том моменту полицајац који је стајао у мојој близини се окренуо и погледао ме. Укочио сам се од страха, парализовао, и колона је прошла. Осjећао сам да ме ђед гледа одозго и очекује освету.”

Неколико десетина метара од њега Чабриновић је бацио бомбу. Даљи след догађаја нам је познат.

Мухамед Мехмедбашић је након атентата успио да се склони код јатака у Црну Гору, гдје је на нечију пријаву ухапшен у Никшићу, али му је шеф полиције омогућио да побјегне у Даниловград. У чину потпоручника, са српском војском препјешачио је Албанију, са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом био је на Солунском фронту и прикључио се Црној руци. У прољеће 1916. Апис је прихватио предлог младобосанаца да жртвују свој живот „за ствар савезникаˮ и убију два највјернија помагача Нијемаца на Балкану, грчког и бугарског краља Константина и Фердинанда.

Снабдио је оружјем Мехмедбашића и његовог помагача, којима је запао овај први, и отпремио их у Атину. Мехмедбашић је своју жртву чекао у позоришту, али је Константин у посљедњем моменту због назеба остао код куће. Пошто их је открила српска полиција, непријатељски расположена према Аписовој обавјештајној служби, морали су да се склоне. Мехмедбашић се пријавио у болницу због наводне болести, а његов помоћник је убијен. Ни данас се не зна да ли је његово убиство наредио Апис јер није извршио задатак или је српска полиција уклонила непожељног свједока. На Солунском процесу када је Апису пресуђена смртна казна, због наводног припремања убиства краља Александра, Мехмедбашић је добио 15 година робије, али га је након двије године Александар лично амнестирао и поклонио му велику кућу на Илиџи. Муслиманско српство овог родољуба најрјечитије је исказано тиме што је са супругом Нуром дао својој дјеци српска имена: Зоран, Нада, Владимир и Велимир.

Умро је маја 1943, након вишеседмичног усташког мучења у Сарајеву. Пред смрт је тражио да буде сахрањен уз Гаврила и остале другове из Младе Босне, уз капелицу која је њима у част саграђена на кошевском гробљу. Нажалост, црква то није дозволила и сахрањен је на илиџанском гробљу Бутмир.

Гробно мјесто Мехмеда Мехмедбашића на илиџанском гробљу Бутмир

Гробно мјесто Мехмеда Мехмедбашића на илиџанском гробљу Бутмир

ПИШЕ: Др Горан Јањић

ЛИТЕРАТУРА:

П. Слијепчевић, Млада Босна, Сарајево, 1929.

И. Пфефер, Истрага о сарајевском атентату, Загреб, 1938.

Ц. Поповић, Енциклопедија Југославије, Загреб: ЈЛЗ, 1924.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Иван_Тасовац
Претходни чланак

Рођен је пијаниста Иван Тасовац

Untitled
Наредни чланак

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР 2018 (21. јун)