АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

МОШТИ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА ОД РАТНИХ ВИХОРА СКРИВАЛИ КАЛУЂЕРИ И НАРОД

Јутарње сунце осветљавало је поприште. Било је нешто више од осам сати и битка је била завршена. На брегу крај чадора са четири барјака стајао је млади султан Бајазит и гледао у поље којим су према њему доводили кнеза Лазара и многу српску властелу, заробљену у боју. Застор на султановом шатору био је подигнут, а на миндерлуцима лежала су тела султана Мурата и задављеног Јакуба Челебије, његовог сина.

Сад видиш лежеће оца мог и брата мога – подбочио се Бајазит надмено гледајући кнеза Лазара – како си смео успротивити се оцу мом?

Веће је чудо како је отац твој смео на нас ударити – рече кнез султану Бајазиту.

А да сам знао што сада гледам и да нисам веровао клеветницима него Милошу јунаку српском, сад би и ти ту лежао.

Бајазит је климнуо главом, севнула је сабља и седа кнежева глава у скут доламе паде.

Милутин Тасић, Повесница о бици косовској

„Кад султан виде с каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после битке допусти монасима, који искаху тело, те га они узеше и часно погребоше у једној цркви поред Лаба”, потврђује један стари запис у Цркви Светог Вазнесења у Приштини. Синови Лазареви с мајком својом кнегињом Милицом, заједно с клиром и народом, „открише мошти Великомученика и нађоше тело његово нетљено (нетрулежно) и читаво као мирисни шипак, које испушташе многи благоухани мирис и узеше га свећама и кандилима, пренесоше и положише у часни његов манастир, Раваницу”, стоји у Повесном слову о кнезу Лазару. Ковчег с посмртним Лазаревим моштима испратили су Вук Бранковић и његова супруга Мара, кћерка Лазарева. Истог дана препочинуо је у новоподигнутој цркви Павлици, задужбини браће Мусића, кнежевих сестрића, страдалника косовских. Затим је ковчег однесен у Крушевац, а одатле у задужбину Лазарицу.

Овај чин био је веома брижљиво организован, а једина сврха била је да се установи култ кнеза Лазара „по узору на култ Немањића, а означио је његов почетак, пошто се читав тај поступак у потпуности ослонио на Немањићку праксу, уоквирујући је неопходном динамиком која је тај догађај пратила”, наглашава Дарко Гавриловић у Причама из српских старина.

У туђој држави

У годинама Морејског рата (1684–1699), према једном запису из тог времена, кад „љути страх и беда тогда беше и матере од чеда одвајаху и оца од сина, младе робљаху, а старе секаху и дављаху и људи призиваху на се смрт, а не живот”, око 30 калуђера манастира Раваница, не желећи да постану плен разјарених Турака, покупили су из манастирске ризнице драгоцености, повеље и црквене књиге, подигли ковчег с моштима кнеза Лазара, и носећи га на рукама, придружили се патријарху Арсенију III Чарнојевићу и народу.

Раванички јеромонах Стефан даскал (учитељ), са својим братством учесник у Великој сеоби, записао је: „40 днеј бист нам пут жожденија… и ми житељи Раванице с моштима светаго в царех кнеза Лазара сербскаго. И в’ селихом на некоје место више Будима, зовомо Сентандреја. И церков в’ здигохом от древа, близу брега Дунајског, и ту положихом мошти светаго кнеза Лазара сербскаго…”

Како је Срем после победоносне битке аустријске војске принца Еугена Савојског код Сенте 1697. године био очишћен од Турака, патријарх Арсеније III наредио је избеглим раваничким монасима да напусте Сентандреју и упуте се на југ да би били ближе Србији. Са старим игуманом Димитријем, подигавши из дрвене цркве свети ковчег, тужна поворка раваничких црноризаца поново је кренула на пут. Низводно Дунавом дођоше до напуштеног фрушкогорског манастира Врдник и ту се зауставише. У манастирској порти вредни калуђери су почистили стару оронулу цркву, унели и поставили испред олтара ковчег са светињом и оспособили неке ћелије за свој смештај. Отад се Врдник назива Раваницом. Али, ускоро поново збег: 1716. избио је Варадински рат и калуђери научени да предосете зло, „мошти свјатаго Лазара отнесохом во варош Футог и ту пребихом докле се мир утврди”. Ради се о Пожаревачком миру 1718. године.

У фрушкогорским манастирима

На Видовдан 1811. године мноштво окупљеног народа тискало се у манастирској порти како би присуствовали преносу моштију великомученика косовског из старог у нови православни храм. Тачно у девет сати објавила су црквена звона долазак парадне кочије митрополита Стефана Стратимировића, са запрегом од шест белаца, и почетак свечане литургије. По завршеном богослужењу, четири пара свештеника у свечаним одеждама пренела су Лазарев ћивот у нову цркву, донели пред олтар и ставили на мермерно постоље.

У старом ћивоту донесеном из Сентандреје почивале су светачке мошти до 10. јуна 1757. године, када је Обрад Футожанин „приложио себи за вечни спомен, дрвен, позлаћен ковчег с небом на шест стубова, с круном и двоглавим орлом на врху и ликом светог цара Лазара, а све плаћено 574 форинте”. Прекривене Јефимијиним везом, ремек-делом српске књижевности, мошти су почивале до 4. децембра 1826. године, када су положене у ћивот, израђен од чемпреса, дар Стратимировића. И данас се у истом ћивоту и на истом месту, као сведочанство негдашњег присуства косовске светиње и верско надахнуће православнима за будућа поколења, чува део кључне кости кнеза великомученика.

Немири и борбе изазване Мађарском револуцијом 1848. године нагнали су братство манастира Врдник да светињу склоне на безбедније место. На колима, у пратњи четири калуђера, ковчег је упућен у Кленак, да би у случају опасности могао бити пребачен преко Саве у Србију. Времешни старешина кленачке цркве примио је пратиоце моштију у свој дом, а оне су унесене у цркву и положене испред олтара. Црквена звона ускоро су пронела вест по Шапцу и околини о присуству светиње, а мноштво народа с оне стране Саве надало се да би ковчег могао бити пребачен у Србију. Међутим, кад су сазнали да се то неће догодити, неколико одважних Шапчана реше да ковчег украду и ноћу пребаце преко реке. Десетак добро наоружаних момака по мрачној ноћи пређе чамцем Саву, дође у Кленак и прикрије се око цркве, али њихова намера убрзо је откривена. Великомученик косовски почивао је у кленачкој цркви више од три месеца. Када је процењено да по светињу више опасности нема, ковчег је, праћен мноштвом народа кроз успутна села, враћен у Врдник.

Шестоаприлско бомбардовање 1941. године наново је одредило сеобни пут реликвије. У непосредној близини манастира Врдник налазио се магацин бензина, те је постојала, у случају бомбардовања, опасност по манастирску цркву, драгоцености и ковчег с моштима. Настојатељ манастира, архимандрит Лонгин, на сам дан почетка рата одлучио је да светињу пренесе у манастир Бешеново. Уједно је једним писмом обавестио Свети архијерејски синод да би многе вредне реликвије српског народа могле бити оскрнављене и неповратно уништене, те да би требало наћи начин да се пренесу у окупирани Београд. Великодостојници СПЦ обратили су се окупационим властима Србије с молбом за пренос моштију Светог кнеза Лазара и деспота Стевана Штиљановића. Након неколико месеци стигла је потврдна одлука окупационог режима да се за 13. април 1942. године дозвољава пренос светиња на територију Србије. Мисија је поверена немачком ратном саветнику, барону Јохану Албрехту фон Рајсвицу. Синод је одредио Радослава Грујића, а Министарство правде као свог члана комисије именовало је Миодрага Грбића, кустоса Народног музеја.

Аутомобилом Недићеве владе комисија је прво прешла у Земун и преко Руме стигла истог дана у Сремску Митровицу, одакле се упутила према манастиру Шишатовац. Када је ушла у манастирску цркву, затекла је језив призор. Пред престоном иконом расуте на поду лежале су мошти деспота Стевана Штиљановића. Комисија их је прикупила, идентификовала, сложила у припремљени дрвени сандук и ставила на камион за транспорт. Иста комисија је у манастиру Јазак затекла испретуране и у највећем нереду, у његовом старом ковчегу, мошти Светог цара Уроша V Немањића. У православном храму у Руми одред немачких војника одао је почаст моштима и остао преко ноћи поред ковчега на стражи. Сутрадан, 14. априла, сеоским колима по раскаљаном друму државну комисију су до манастира Бешеново допратили сељани Стејановаца. Мошти кнеза Лазара нађене су на подијуму ниже леве певнице. Богобојажљиво и брижљиво увијене разним деловима одјејанија одвезене су за Руму, а одатле у Земун. Око 17 сати поворка аутомобила српског Црвеног крста зауставила се с моштима испред Саборне цркве у Београду. Свештеници и монаси, три пута обневши ковчеге око храма, положили су их испред престоних икона и предали на чување старешини цркве, протојереју Душану Васићу.

У својој задужбини

Од Видовдана 1988. до Видовдана 1989. године у новој позлаћеној одори купљеној у Атини, а пресвучене руком тадашњег епископа рашко-призренског Павла, пошавши из београдске Саборне цркве, „мошти кнежеве разлише дух свој по земљи српској” после шест векова. Преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жиче, Љубостиње, Студенице и Павлице, стигле су поново до Косова и Грачанице, на прославу шестстоте годишњице Косовске битке уз учешће тадашњег патријарха Германа Анђелића, других архијереја СПЦ и преко милион верника. Ћивот је затим преко Ниша, Крушевца и Манасије пренет у китњасту Раваницу, у којој „прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе”, како је записао владика Николај Велимировић.

АУТОР: Срђан Рајковић

Извор: часопис Историја, бр. 18, Ecoprint d. o. o., Београд, 2011, 35–37.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Подлога - Copy - Copy - Copy - Copy (5) - Copy - Copy - Copy
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

C
Наредни чланак

Рођена је певачица Уснија Реџепова