АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

МОМО КАПОР: Гађење над својим народом је издаја!

Догодило се да су ме, потпуно случајно, пријатељи из варошице Н. одвели у једну трошну приземљушу, око које кљуцају пилићи, код старије сестре познатог европског интелектуалца, кога годинама срећем у Њујорку, Паризу и Женеви. Запањих се кад видех родну кућу овог знаменитог човека и постарију жену која га је одгојила и подигла после смрти родитеља. Помислих како би било добро и поштено написати велику добру књигу о старијим сестрама, тим мученицама без младости, које су се одрекле свега само да изведу млађу браћу на пут. Вечито у црном, пре времена остареле, никада ништа ни од кога нису тражиле; само су давале и давале…

[…]

Годинама пратим каријеру њеног брата, још од оних дана када је као сељаче стигао у главни град. Сећам се свих његових  џемпера плетених од разнобојне сељачке вуне и готово свих љубави и битки за стипендије које ће га, једна по једна, одвести далеко у свет… Чудим се како то да ништа од овог предела, ни овог кућерка под сасушеним орахом, ништа од ових мириса и акцената, није продрло у његову прозу очишћену од свега овдашњег, пуну притајеног гађења над кишама, блатом и летњом прашином, пуну згражања над варварским клањем и шурењем свиња у децембру (чварке је, ипак, јео у своје време), док се нахерена паланачка крчма Европа на крају његове улице, у којој су му седели и деда и отац, временом претворила у најцрњу метафору балканског кала.

Читам пажљиво његове интрвјуе у новинама, у којима смо му непрестано за нешто криви. Изгледа као да нам је, пошавши у свет, оставио на чување неку идеалну земљу, а ми је, простаци и незахвалници, упропастили. Преводилац енглеске поезије, писац есеја у којима је тек свака пета реч српска (не рачунајући везнике), потписник мировних прогласа и члан међународних форума, од младости је прескакао векове бежећи од свог скромног порекла. Највећа похвала коју је добио била му је она да уопште не личи на Србина и да стране језике говори савршено, без акцента!

Годинама не могу да дефинишем ту врсту издаје, јер је гађење над својим народом, такође, издаја; годинама покушавам да пронађем разлоге или неку давну повреду која га је на крају довела до изјаве да су „Срби започели овај прљави рат” и никако не успевам да пронађем ту танану нијансу и да је преточим у речи и слог… Али, ево, док седимо у полумрачној кухињи његове старије сестре, пијемо преслатку кафу (коју није он послао из белог света) и причамо, због ње, све најлепше о њему, мој мудри народ, који тако непогрешиво уме лако и просто да објасни и најсложеније ствари, проговара кроз уста комшије, пензионисаног поштара, једну једину реч која замењује тоне исписане хартије. Он, који га познаје од малих ногу, завијајући отврдлим прстима цигару, каже ми у поверењу, мрмљајући себи у браду, да остали не чују:

„Преучио!”

У тој мудрој речи има и сажаљења и праштања… Преучио! Вредело је путовати пет-шест сати аутобусом по то, тако једноставно, помало разочаравајуће „преучио”, изречено кроз дубок уздах, благо и без икаквог гнева, зависти и злопамћења.

Момо Капор

Извор: Момо Капор, Како постати писац, Српска књижевна задруга, Београд, 2010, стр. 120–123.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Претходни чланак

Рођен је свештеник, књижевник и историчар Павле Стаматовић

ValtazarBogisic
Наредни чланак

Умро је правник и професор Валтазар Богишић