Vatra je čoveka zbunjivala i opčinjavala. Zahvaljujući munji i gromu mogla je da nastane sponatno, ali je vremenom čovek shvatio kako je može prizivati i izazivati veoma brzom rotacijom i trenjem dva komada suvog drveta, udaranjem kamena o kamen, udarom čekića po nakovnju. Prve, izazvane udarom groma, nije bio gospodar, ali druge jeste bio tvorac. Nazvao ju je „živom vatrom”. Kao svaki sujetni tvoritelj, verovao je kako je ona, njegovo delo, izuzetno vredna i moćna. Vatra, naročito vlast nad njom, promenila je čovekov život. Njom je dobio toplotu i svetlost. Blagodareći njoj spoznao je razliku u hrani između sirovog i kuvanog, odnosno pečenog. Činjenica da vatra sagoreva i uništava sve što joj se prepusti „uverila” je ljude u posedovanje posebne očišćavajuće, lustrativne moći. Shvaćeno je kako vatra čisti prostore, uništava, ako je pod kontrolom, sve nepoželjno. Prirodno, ljudi su poverovali kako ona može da očisti okoliš od svega suvišnog, pa i onog negativnog, „onostranog”. Zbog toga su se u hrišćanstvu, na primer, palile vatre za Badnje veče. To je verovatno bila i osobena pripomoć suncu u procesu ojačavanja, ali jednovremeno i očišćenje vlastitog doma i okoliša od negativne energije akumulirane u razdoblju stalnog slabljenja sunca, zamiranja prirode.

Veliki grešnik, tzv. veštica ili veštac, činom spaljivanja očišćuje se od počinjenih greha. Tim činom se zapravo uništava grešno telo, a „spasava” besmrtna duša. Ovo duboko ukorenjeno verovanje u lustrativnu moć vatre zadržalo se do današnjih dana u raširenom običaju spaljivanja strnjike na njivama, u postupku od koga, po pravilu, ima više štete nego koristi.

U sklopu verovanja u lustrativnu moć vatre svakako posebno mesto zauzima običaj preskakanja vatre, pa i običaj hodanja po ugljevlju. Preskakanjem vatre ljudi su se „čistili”. Štaviše, i stoku su „oslobađali” od negativne energije nataložene u periodu slabljenja sunčeve moći. Terali su stoku da prođe „hodnikom”, čije je bočne strane činila upaljena vatra.

Ognjište je bilo najsvetije mesto u domu. Sa njim je, nimalo slučajno, svekrva prvo „upoznavala” snaju kada ova stupi u kuću. Samo se prostorija u kojoj se nalazilo ognjište (nekada i jedina) nazivala kućom, a druge, ako ih je bilo, nazivane su sobama. Vladalo je i uverenje kako na ognjištu borave i duše predaka. Pretpostavljam da se verovalo kako su preci i darodavci kućnog ognja, odnosno, domaće vatre. Posledica takvog promišljanja jeste i uverenje da kada se iznad neke kuće ne vijori dim, kada u njoj ne gori vatra, jasan je znak kako se kuća sa ukućanima – ugasila![1]

Posebno se poštovala moć žive vatre, vatre koja je izazvana nekom od drvenih kultnih metoda: trud i kremen, trenjem drveta o drvo, kresanjem kamena o kamen, kasnije udaranjem čekića o nakovanj. Takva vatra se palila ne samo posebnim postupkom, već i u određeno vreme (gluvo doba), od posebnih osoba (blizanci, jednodanci, ili momak i devojka komunikativnih imena, Jovan–Jovanka, Stojan–Stojanka) uz poštovanje određenih zabrana (tabu govora). Verovalo se kako vatra sadrži u sebi životvorni princip i stoga se palila o zimskoj i letnjoj solsticiji (na Badnji dan i na Ivanjdan). Vatra se preskakala kako bi se ljudi oslobodili svih zlih natrunki koje bi se na njima „nataložile” u određenom razdoblju. Na vatri se i igralo.[2]

Nenad Ljubinković

Izvor: Ljubinković 2014: Nenad Ljubinković, Naši daleki preci, Kolo 106, knj. 713, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 9–11.

[1] Sima Trojanović, Vatra u običajima i životu srpskog naroda, Beograd: SKA, 1930; Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik; D. Bandić, Narodna religija Srba…; Slovenska mitologija, Enciklopedijski rečnik, Beograd: Zepter Book World, 2001; Mila Bosić, Godišnji običaji Srba u Vojvodini, Novi Sad: Muzej Vojvodine – Prometej – Monada, 1996.

[2] Igre na vatri su značajan postupak u okviru anastenarijskog rituala. O tome detaljno: Dragoslav Antonijević, Ritualni trans, Beograd: Balkanološki instutut SANU, 1990, 80–91.