АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

МОЋ ВАТРЕ

Ватра је човека збуњивала и опчињавала. Захваљујући муњи и грому могла је да настане спонатно, али је временом човек схватио како је може призивати и изазивати веома брзом ротацијом и трењем два комада сувог дрвета, ударањем камена о камен, ударом чекића по наковњу. Прве, изазване ударом грома, није био господар, али друге јесте био творац. Назвао ју је „живом ватром”. Као сваки сујетни творитељ, веровао је како је она, његово дело, изузетно вредна и моћна. Ватра, нарочито власт над њом, променила је човеков живот. Њом је добио топлоту и светлост. Благодарећи њој спознао је разлику у храни између сировог и куваног, односно печеног. Чињеница да ватра сагорева и уништава све што јој се препусти „уверила” је људе у поседовање посебне очишћавајуће, лустративне моћи. Схваћено је како ватра чисти просторе, уништава, ако је под контролом, све непожељно. Природно, људи су поверовали како она може да очисти околиш од свега сувишног, па и оног негативног, „оностраног”. Због тога су се у хришћанству, на пример, палиле ватре за Бадње вече. То је вероватно била и особена припомоћ сунцу у процесу ојачавања, али једновремено и очишћење властитог дома и околиша од негативне енергије акумулиране у раздобљу сталног слабљења сунца, замирања природе.

Велики грешник, тзв. вештица или вештац, чином спаљивања очишћује се од почињених греха. Тим чином се заправо уништава грешно тело, а „спасава” бесмртна душа. Ово дубоко укорењено веровање у лустративну моћ ватре задржало се до данашњих дана у раширеном обичају спаљивања стрњике на њивама, у поступку од кога, по правилу, има више штете него користи.

У склопу веровања у лустративну моћ ватре свакако посебно место заузима обичај прескакања ватре, па и обичај ходања по угљевљу. Прескакањем ватре људи су се „чистили”. Штавише, и стоку су „ослобађали” од негативне енергије наталожене у периоду слабљења сунчеве моћи. Терали су стоку да прође „ходником”, чије је бочне стране чинила упаљена ватра.

Огњиште је било најсветије место у дому. Са њим је, нимало случајно, свекрва прво „упознавала” снају када ова ступи у кућу. Само се просторија у којој се налазило огњиште (некада и једина) називала кућом, а друге, ако их је било, називане су собама. Владало је и уверење како на огњишту бораве и душе предака. Претпостављам да се веровало како су преци и дародавци кућног огња, односно, домаће ватре. Последица таквог промишљања јесте и уверење да када се изнад неке куће не вијори дим, када у њој не гори ватра, јасан је знак како се кућа са укућанима – угасила![1]

Посебно се поштовала моћ живе ватре, ватре која је изазвана неком од дрвених култних метода: труд и кремен, трењем дрвета о дрво, кресањем камена о камен, касније ударањем чекића о наковањ. Таква ватра се палила не само посебним поступком, већ и у одређено време (глуво доба), од посебних особа (близанци, једноданци, или момак и девојка комуникативних имена, Јован–Јованка, Стојан–Стојанка) уз поштовање одређених забрана (табу говора). Веровало се како ватра садржи у себи животворни принцип и стога се палила о зимској и летњој солстицији (на Бадњи дан и на Ивањдан). Ватра се прескакала како би се људи ослободили свих злих натрунки које би се на њима „наталожиле” у одређеном раздобљу. На ватри се и играло.[2]

Ненад Љубинковић

 

Извор: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, Наши далеки преци, Коло 106, књ. 713, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 9–11.

[1] Сима Тројановић, Ватра у обичајима и животу српског народа, Београд: СКА, 1930; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник; Д. Бандић, Народна религија Срба…; Словенска митологија, Енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Музеј Војводине – Прометеј – Монада, 1996.

[2] Игре на ватри су значајан поступак у оквиру анастенаријског ритуала. О томе детаљно: Драгослав Антонијевић, Ритуални транс, Београд: Балканолошки инстутут САНУ, 1990, 80–91.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Srspko-Narodno-Pozoriste-Srbija-Top-10-Mapa-dobrog-provoda1
Претходни чланак

Основано је Српско народно позориште у Новом Саду

220px-Миленко_Д._Ђурић
Наредни чланак

Рођен је сликар Миленко Ђурић