AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

MILUTIN USKOKOVIĆ: U SMRT ZBOG PROPASTI SRBIJE

Talentovani užički književnik Milutin Uskoković život je skončao 15. oktobra 1915. godine u talasima nabujale toplice kod Kuršumlije. U trenucima teške duševne borbe u smrt je krenuo iz hotela Evropa, istog onog u kom je Nušić pisao Sumnjivo lice. U oproštajnom pismu je napisao: „Ne mogu da podnesem smrt otadžbine.ˮ

U vozu sa izbeglicama koji je 7. oktobra 1915. iz Skoplja krenuo za Kosovo zetekli su se i književnici Branislav Nušić i Milutin Uskoković. Nekako su se domogli Prištine, a onda je Uskoković otišao za Kuršumliju na svoj, ispostavilo se, poslednji put. A u danima pred pad Skoplja, Nušić, upravni tamošnjeg tek osonovanog Narodnog pozorišta, i Uskoković, koji je radio u trgovinskom inspektoratu, zajedno su učestvovali u organizaciji evakuacije stanovništva. „Po prestravljenom pogledu već tada se opažalo da su događaji teško pritisli Uskokovićaˮ, piše Nušić u knjizi Devetstopetnaesta. Ali nije mogao pretpostaviti da će njegov kolega iz prvog uredništa Politiike 1904. kao spas od života uskoro izabrati smrt. I to onu vrstu smrti koju je najčešće birao svojim junacima – smrt u vodi.

U članku Poslednji dani Milutina Uskokovića, objavljenom 1969. u užičkim Vestima, Radomir Ivanović navodi svedočenje bolničara vojne bolnice u Kuršumliji Kirila Luke, čoveka koji je poslednji razgovarao sa Uskokovićem.

„Sreo sam ga pred pekarskom radnjom. Prišla nam je vojna patrola a narednik je naredio vojnicima: ’Teraj i ovu dvojicu’. U to je priskočio vlasnik pekare i utrapio nam korpu hleba rekavši naredniku da nas ostavi jer nosimo hleb ranjenim i bolesnim vojnicima. Kada se patrola udaljila, pekar nam je rekao da smo imali sreće jer Preki vojni sud neprekidno radi. Gunđajući Uskoković se okrenio i otišao. Sutradan sam doznao za njegovu smrtˮ, navodi Ivanović izjavu Kirila Luke.

Milutina Uskokovića, zagovornika zbližavanja južnoslovenskih naroda koji se ponosio pobedama Srbije nad Turskom u Prvom balkanskom ratu, pukim slučajem izbegnut vojni sud nije usrećio. Još od studentskih dana, prpadnik jugoslovenski orjentisane omladine okupljene oko Jovana Skerlića, kasnije njegovog venčanog kuma, Milutin je teško patio zbog rata sa Bugarskom 1913, a konačno razočaranje doživeo je 1915. kada su, zajedno sa Austrijancima i Nemcima, Srbiju napali i Bugari.

Rođen je 1884. u Užicu. Sa jedanaestoro dece njegovi roditelji Mijailo i Sofija su posle propasti trgovačke radnje ostali potpuno bez prihoda.

Milutin Uskoković sa ocem Mijailom iz 1901. godine (Foto: iz arhive Narodne biblioteke Užice)

Milutin Uskoković sa ocem Mijailom 1901. godine (Foto: Arhiv Narodne biblioteke Užice)

Budući književnik je kao dete dugo odbijao da progovori, a kada je pošao u školu toliko je bio siromašan da je pisao patrljkom koji mu je majka dala presecajući jednu olovku na tri dela. Posle završenih šest razreda Užičke gimnazije peške je otšao u Beograd da bi nastavio školovanje. Izdržavao se sam sarađujući s mnogim listovima za skroman honorar, živeći životom došljaka koji će kasnije opisati u svojim delima.

U Beogradu je završio studije prava, a u Ženevi je 1910. odbranio disertaciju iz međunarodnog prava o carinama i stekao titulu doktora pravnih nauka.

Milutin Uskoković sa bratom Dragutinom u Lezenu (Švajcarska) 1910. godine (Foto: Arhiv Narodne biblioteke Užice)

Milutin Uskoković sa bratom Dragutinom u Lezenu (Švajcarska) 1910. godine (Foto: Arhiv Narodne biblioteke Užice)

Prvi literarni rad objavio je kada je ima samo šesnaest godina, a za života štampane su mu dve zbirke pesama u prozi: Pod životom i Vitae fragmenta, zbirka pripovedaka Kad ruže cvetaju i romani Došljaci i Čedomir Ilić.

1991)„Ova knjiga je posvećena poginulim Srbima u ratovima 1912. i ’13. godine, jer oni koji su pali za Otadžbinu, po rečima jednog velikog pesnika prošlog stoleća, zaslužuju da na njihove humke dolazi svet i molitve čita; među najlepšim imenima njihovo ime je najlepše; sva slava, pred njima, bledi i gubi se, i kao što bi radila majka, glas celog naroda ih ljuška u njihovim grobovima.ˮ (Posveta na početku romana)

„Ova knjiga je posvećena poginulim Srbima u ratovima 1912. i ’13. godine, jer oni koji su pali za Otadžbinu, po rečima jednog velikog pesnika prošlog stoleća, zaslužuju da na njihove humke dolazi svet i molitve čita; među najlepšim imenima njihovo ime je najlepše; sva slava, pred njima, bledi i gubi se, i kao što bi radila majka, glas celog naroda ih ljuška u njihovim grobovima.ˮ (Posveta na početku romana)

Po porodičnom vaspitanju Uskoković je bio patrijarhalan, a po obrazovanju Evropejac. Uz dobro poznavanje francuske, nemačke i ruske književnosti, za svoje vreme bio je moderan pisac, a u njegovi delima prmetna je protivurečnost između starinskog romantizma i modernih shvatanja života i sveta.

Milutin Pašić, jedan od najboljih poznavalaca književnog stvaralaštva Užica, piše da je „Uskoković pripadao generaciji srpskih pisaca koji su novim raspoloženjima i drukčijim odnosom prema životu smelo napuštali tradicije srpske realističke književnosti i okrenuli se modernoj evropskoj literaturiˮ. Pisao je o intelektualcima, njihovim htenjima i problemima, a o tome je pre njega vrlo malo pisano. U poređenju s prethodnicima, dao je svestraniju i umetnički moderniju sliku Beograda, pa je, s pravom, kaže Pašić, smatran tvorcem beogradskog romana i značajnim predstavnikom „beogradskog stilaˮ.

Tom „talentovanom slikaru beogradskog ambijentaˮ građani Kuršumlije odužili su se podizanjem spomenika 1953. godine, dok je spomenik u rodnom gradu dobio dve godine kasnije. A njegovi Užičani godinama su bili ravnodušni prema činjenci da je začetnik građanskog romana potekao iz njihove sredine. „Uskoković je u Užicu bio persona non grata zato što se, zaboga, podsmevao Dimitriju Tucovićuˮ, rekao je jednom pesnik Ljubomir Simović, takođe bivši član Užičke gimnazije.

Stvari su se vremenom promenile. Postoji konkurs za najbolju pripovetku koja nosi Uskokovićevo ime, postoje bista i ulica, takozvan Uskokovićev prolaz. Tiho i skromno, uspomena na čoveka koji je toliko voleo Srbiju, ipak živi.

„Želeo bih da umrem, ali ne da istrunem u zadahu čamovine i mokre zemlje. No negde daleko, na širini nepreglednog okeana, da legnem na spletene alge i belo vodeno cveće,  i tu, uz pesmu morskih valova, da zaspim večitim snomˮ, reči su koje Milutin izgovara u radio-drami Vuleta Žurića Ostrvo Uskoković. U istom tekstu lekar Popadić, čovek koji je izvršio obdukciju Uskokovićevog tela, kaže da je tom prilikom našao „tuberkulozu mozga.ˮ

Da li su, osim patnje za otadžbinom, postojali i drugi razlozi koji su Milutina Uskokovića nagnali da zaroni u hladnu reku, nikada nećemo saznati. Možda je znao da Toplica jednm svojim delom, tamo gde obilazi prokupački Hisar, teče uzbrdo, što je pojava kakva ne postoji nigde drugde u Evropi i zove se epigenija, pa se nadao da će tom uzbrdicom spasiti svoj narod od užasa koji ga je zadesio. Tek, mnogo godina kasnije, na početku NATO bombardovalja, ispod mosta u Kuršumliji pod kojim se ubio pisac, ponovo su se tiskali došljaci – izbeglice sa Kosova. Da je mogao da ih vidi, nesrećni bi se Uskoković ponovo utopio.

AUTOR: Marko Ristić

IZVOR:

Istorija revija, Ekoprint d. o. o., Beograd, 2012, str. 38–39.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

download
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

mini
Naredni članak

Umrla je lingvista, profesor i akademik Milka Ivić