АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

МИЛУТИН УСКОКОВИЋ: У СМРТ ЗБОГ ПРОПАСТИ СРБИЈЕ

Талентовани ужички књижевник Милутин Ускоковић живот је скончао 15. октобра 1915. године у таласима набујале топлице код Куршумлије. У тренуцима тешке душевне борбе у смрт је кренуо из хотела Европа, истог оног у ком је Нушић писао Сумњиво лице. У опроштајном писму је написао: „Не могу да поднесем смрт отаџбине.ˮ

У возу са избеглицама који је 7. октобра 1915. из Скопља кренуо за Косово зетекли су се и књижевници Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић. Некако су се домогли Приштине, а онда је Ускоковић отишао за Куршумлију на свој, испоставило се, последњи пут. А у данима пред пад Скопља, Нушић, управни тамошњег тек осонованог Народног позоришта, и Ускоковић, који је радио у трговинском инспекторату, заједно су учествовали у организацији евакуације становништва. „По престрављеном погледу већ тада се опажало да су догађаји тешко притисли Ускоковићаˮ, пише Нушић у књизи Деветстопетнаеста. Али није могао претпоставити да ће његов колега из првог уредништа Политиике 1904. као спас од живота ускоро изабрати смрт. И то ону врсту смрти коју је најчешће бирао својим јунацима – смрт у води.

У чланку Последњи дани Милутина Ускоковића, објављеном 1969. у ужичким Вестима, Радомир Ивановић наводи сведочење болничара војне болнице у Куршумлији Кирила Луке, човека који је последњи разговарао са Ускоковићем.

„Срео сам га пред пекарском радњом. Пришла нам је војна патрола а наредник је наредио војницима: ’Терај и ову двојицу’. У то је прискочио власник пекаре и утрапио нам корпу хлеба рекавши нареднику да нас остави јер носимо хлеб рањеним и болесним војницима. Када се патрола удаљила, пекар нам је рекао да смо имали среће јер Преки војни суд непрекидно ради. Гунђајући Ускоковић се окренио и отишао. Сутрадан сам дознао за његову смртˮ, наводи Ивановић изјаву Кирила Луке.

Милутина Ускоковића, заговорника зближавања јужнословенских народа који се поносио победама Србије над Турском у Првом балканском рату, пуким случајем избегнут војни суд није усрећио. Још од студентских дана, прпадник југословенски орјентисане омладине окупљене око Јована Скерлића, касније његовог венчаног кума, Милутин је тешко патио због рата са Бугарском 1913, а коначно разочарање доживео је 1915. када су, заједно са Аустријанцима и Немцима, Србију напали и Бугари.

Рођен је 1884. у Ужицу. Са једанаесторо деце његови родитељи Мијаило и Софија су после пропасти трговачке радње остали потпуно без прихода.

Милутин Ускоковић са оцем Мијаилом из 1901. године (Фото: из архиве Народне библиотеке Ужице)

Милутин Ускоковић са оцем Мијаилом 1901. године (Фото: Архив Народне библиотеке Ужице)

Будући књижевник је као дете дуго одбијао да проговори, а када је пошао у школу толико је био сиромашан да је писао патрљком који му је мајка дала пресецајући једну оловку на три дела. После завршених шест разреда Ужичке гимназије пешке је отшао у Београд да би наставио школовање. Издржавао се сам сарађујући с многим листовима за скроман хонорар, живећи животом дошљака који ће касније описати у својим делима.

У Београду је завршио студије права, а у Женеви је 1910. одбранио дисертацију из међународног права о царинама и стекао титулу доктора правних наука.

Милутин Ускоковић са братом Драгутином у Лезену (Швајцарска) 1910. године (Фото: Архив Народне библиотеке Ужице)

Милутин Ускоковић са братом Драгутином у Лезену (Швајцарска) 1910. године (Фото: Архив Народне библиотеке Ужице)

Први литерарни рад објавио је када је има само шеснаест година, а за живота штампане су му две збирке песама у прози: Под животом и Vitae fragmenta, збирка приповедака Кад руже цветају и романи Дошљаци и Чедомир Илић.

1991)„Ова књига је посвећена погинулим Србима у ратовима 1912. и ’13. године, јер они који су пали за Отаџбину, по речима једног великог песника прошлог столећа, заслужују да на њихове хумке долази свет и молитве чита; међу најлепшим именима њихово име је најлепше; сва слава, пред њима, бледи и губи се, и као што би радила мајка, глас целог народа их љушка у њиховим гробовима.ˮ (Посвета на почетку романа)

„Ова књига је посвећена погинулим Србима у ратовима 1912. и ’13. године, јер они који су пали за Отаџбину, по речима једног великог песника прошлог столећа, заслужују да на њихове хумке долази свет и молитве чита; међу најлепшим именима њихово име је најлепше; сва слава, пред њима, бледи и губи се, и као што би радила мајка, глас целог народа их љушка у њиховим гробовима.ˮ (Посвета на почетку романа)

По породичном васпитању Ускоковић је био патријархалан, а по образовању Европејац. Уз добро познавање француске, немачке и руске књижевности, за своје време био је модеран писац, а у његови делима прметна је противуречност између старинског романтизма и модерних схватања живота и света.

Милутин Пашић, један од најбољих познавалаца књижевног стваралаштва Ужица, пише да је „Ускоковић припадао генерацији српских писаца који су новим расположењима и друкчијим односом према животу смело напуштали традиције српске реалистичке књижевности и окренули се модерној европској литературиˮ. Писао је о интелектуалцима, њиховим хтењима и проблемима, а о томе је пре њега врло мало писано. У поређењу с претходницима, дао је свестранију и уметнички модернију слику Београда, па је, с правом, каже Пашић, сматран творцем београдског романа и значајним представником „београдског стилаˮ.

Том „талентованом сликару београдског амбијентаˮ грађани Куршумлије одужили су се подизањем споменика 1953. године, док је споменик у родном граду добио две године касније. А његови Ужичани годинама су били равнодушни према чињенци да је зачетник грађанског романа потекао из њихове средине. „Ускоковић је у Ужицу био persona non grata зато што се, забога, подсмевао Димитрију Туцовићуˮ, рекао је једном песник Љубомир Симовић, такође бивши члан Ужичке гимназије.

Ствари су се временом промениле. Постоји конкурс за најбољу приповетку која носи Ускоковићево име, постоје биста и улица, такозван Ускоковићев пролаз. Тихо и скромно, успомена на човека који је толико волео Србију, ипак живи.

„Желео бих да умрем, али не да иструнем у задаху чамовине и мокре земље. Но негде далеко, на ширини непрегледног океана, да легнем на сплетене алге и бело водено цвеће,  и ту, уз песму морских валова, да заспим вечитим сномˮ, речи су које Милутин изговара у радио-драми Вулета Журића Острво Ускоковић. У истом тексту лекар Попадић, човек који је извршио обдукцију Ускоковићевог тела, каже да је том приликом нашао „туберкулозу мозга.ˮ

Да ли су, осим патње за отаџбином, постојали и други разлози који су Милутина Ускоковића нагнали да зарони у хладну реку, никада нећемо сазнати. Можда је знао да Топлица једнм својим делом, тамо где обилази прокупачки Хисар, тече узбрдо, што је појава каква не постоји нигде другде у Европи и зове се епигенија, па се надао да ће том узбрдицом спасити свој народ од ужаса који га је задесио. Тек, много година касније, на почетку НАТО бомбардоваља, испод моста у Куршумлији под којим се убио писац, поново су се тискали дошљаци – избеглице са Косова. Да је могао да их види, несрећни би се Ускоковић поново утопио.

АУТОР: Марко Ристић

ИЗВОР:

Istorija revija, Ekoprint d. o. o., Beograd, 2012, str. 38–39.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

download
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

mini
Наредни чланак

Умрла је лингвиста, професор и академик Милка Ивић