U Tačkama Trima imena su ina…

 

Ne stoje, ne čase ni galije carske

ni čamci, ni barke, već grabe i jure –

u groznici ludoj turističke farse –

u školjke užitka i čar-avanture.

 

Okean nebesa, iz Korena zračan,

na rubu je trena da raspukne breskvu,

a Strelac nevidljiv – smrtonosno tačan –

u registar hvata trenutke u blesku.

 

Raspoluti Tvar se u svetlosnoj trini,

a suncokret grane sa vodenog dlana –

te pretvori stanje što zri u tamnini

u čitulju širu od letnjega dana.

 

Nad mramorom mora cvet tuge je zemske:

… iz Takova Stanko… i Jevrem iz Tmave…

iz Draginja Jakov… i Momir iz Temske…

Kukuruzi jedre – a šljive se plave.

 

… Iz Orašja Lazar… pa lečnice: Novka

i Ljubica Savić… Dragutin iz Klenja…

U sunce se skreše plemenita psovka!

Lekovito svetle aloje iz stenja.

 

… Iz Rogače Živko… iz Bobove Gvozden…

Bremenit je rečnik tog spomena bitnog!

… Iz Božurnje Kosta… iz Kremena Obren…

i Stojković Boško iz Potoka Žitnog…

 

Da prosvetli bol se kad lecne iz brida,

Gospodarko Svetla, dah tamjana dovej,

sa Krfa i kopna do ostrva Vida –

nad grobnicu Plavu i Kost-mauzolej.

 

… Iz Sibnice Filip… iz Zlatova Stevan…

Niz Čitanku gorku, dok miriše smola

uz pljusak sa Krfa i Očenaš pevan:

… Beògrad… i Prizren… Niš… Šabac… Topola…

 

Tu livade, plave od rascvalog zvonca,

onostrano stoje, u sjaju – daleke:

… iz Žukovca Branko… Simeun iz Gvosca…

i Raković Pavle iz Stanine Reke…

 

Gde Očajnik jedan sa Drugim se grli,

raspamećen cvrčak jar zračenja srče

i žurba maestral, a vazduh se mrvi

dok stežu se grla i suze se zrnče.

 

Ne stoje, ne čase te galije carske,

tek pomene još se što Bojić već kaza

i obnovi Lalić: da očuva žar se

kad počne opelo – a klone ekstaza.

 

To Hram je tajanstva, gde brat je do brata

i otac do sina; gde duhom se uđe,

u čas prosvetljenja, i bićem se shvata

šta stvarno je svoje – a šta je to tuđe.

 

U krvnom su srodstvu – pod znamenjem Krsta –

pogibija ljuta i Sveta sloboda,

te semenka umre da opstane vrsta:

jer prečice nema do Nebeskog broda.

 

… Iz Čumića Miloš… iz Kolara Petko…

iz Grocke je Mladen… iz Grkinje Trifun…

iz Grčića Marko… iz Devče je Cvetko…

A tamo daleko ne žuti se limun.

 

Šarene se tikve i dozreva grožđe,

kolačare tutnje i diše povratič:

… iz Crvenja Joksim… iz Brusa je Đorđe…

iz Brajkovca Rajko… pa Mačužić Radič…

 

Razgranaj se, pesmo, lekovita biljko,

Jer pamćenje biva sve tanje i tanje:

… iz Bariča Bogdan… iz Tàora Miljko…

Ajduković Vlajko iz Ribarske Banje…

 

Gde utiče vreme u šum Večnog petka,

tu pitanju mučnom rasparča se kora,

od slova do slova, od retka do retka:

Zar ovo je zalog za stradanje skora?

 

Ne stoje, ne čase ni galije carske

ni gliser-komete, ni plovila druga.

Životu u trku razradio kvar se

u ritmičkoj kretnji po prividu kruga.

 

Gde prestaju kuće i vidik se sklanja:

… iz Pirota Josif… iz Drenovca Sava…

iz Užica Vojin… Stojiljko iz Vranja…

Široko je polje kud ne niče trava.

 

Uz vapaj i hvalu i zov Psalmopevca:

… iz Lapova Milić… iz Jagnjila Ivan…

iz Bresnice Petruš… te Janča iz Žbevca…

iz Carine Živan… do Milana Milan…

 

i kaplar Dragutin… kroz strojeve brojne –

uz disanje morsko što hvata se zrakom –

i Stevan, kapetan iz Dobrinje Gornje…

i oni što leže pod pitanja znakom…

 

U muk-osećanju tek muklo se sljube:

i buduća povest na gomili raka,

flotile što žure, sirene što trube –

i značenja opšta od pene i praha.

 

Dok ćutanje raste u val što se baca:

… iz Vrdnika Jovan… iz Banjevca Stanko…

iz Vinče je Andrej… a Petar iz Blaca…

i Cvejo iz Tešnja… pa sveštenik Ranko…

 

Tesnaci su česti, putànje su uske –

a linija smrti dugačka i bela:

… iz Bȍleča Damjan… Milutin iz Rumske…

Burmasović Marko iz Velikog Sela…

 

Uz oranje krenu žuborenja ptičja:

… iz Ratara Veljko… a Dušan iz Kloke…

iz Virova Jovan… te Jaćim iz Ličja…

i hiljade drugih iz tmine duboke.

 

Kad proradi srce i um se rascveta,

gorčina se srože i pukne teskoba,

a kosti se trgnu iz mermer-kaseta,

iz morske dubine i bunkera oba.

 

Jevanđeljskom javom – što proreče Pismo –

gde nema ni mora, imena poteku

u zavičaj Novi, u zaumno bivstvo –

kad otvori Gospod Otkrovenjsku reku.

 

Ne stoje, ne čase ni galije carske

ni čuda što plove, a čini se: mošti –

sa Božije lađe kad uperi far se –

iz crnila zrače u Nebeskoj pošti.

 

 

Izvor: Tešić 2019: Milosav Tešić, Prvid kruga, Beograd: Srpska književna zadruga, str. 69–73.