АктуелностиЗанимљивости

Милосав Тешић: ПЛАВА ГРОБНИЦА – ВИДО

У Тачкама Трима имена су ина…

 

Не стоје, не часе ни галије царске

ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре –

у грозници лудој туристичке фарсе –

у шкољке ужитка и чар-авантуре.

 

Океан небеса, из Корена зрачан,

на рубу је трена да распукне брескву,

а Стрелац невидљив – смртоносно тачан –

у регистар хвата тренутке у блеску.

 

Располути Твар се у светлосној трини,

а сунцокрет гране са воденог длана –

те претвори стање што зри у тамнини

у читуљу ширу од летњега дана.

 

Над мрамором мора цвет туге је земске:

… из Такова Станко… и Јеврем из Тмаве…

из Драгиња Јаков… и Момир из Темске…

Кукурузи једре – а шљиве се плаве.

 

… Из Орашја Лазар… па лечнице: Новка

и Љубица Савић… Драгутин из Клења…

У сунце се скреше племенита псовка!

Лековито светле алоје из стења.

 

… Из Рогаче Живко… из Бобове Гвозден…

Бременит је речник тог спомена битног!

… Из Божурње Коста… из Кремена Обрен…

и Стојковић Бошко из Потока Житног…

 

Да просветли бол се кад лецне из брида,

Господарко Светла, дах тамјана довеј,

са Крфа и копна до острва Вида –

над гробницу Плаву и Кост-маузолеј.

 

… Из Сибнице Филип… из Златова Стеван…

Низ Читанку горку, док мирише смола

уз пљусак са Крфа и Оченаш певан:

… Беòград… и Призрен… Ниш… Шабац… Топола…

 

Ту ливаде, плаве од расцвалог звонца,

онострано стоје, у сјају – далеке:

… из Жуковца Бранко… Симеун из Гвосца…

и Раковић Павле из Станине Реке…

 

Где Очајник један са Другим се грли,

распамећен цврчак јар зрачења срче

и журба маестрал, а ваздух се мрви

док стежу се грла и сузе се зрнче.

 

Не стоје, не часе те галије царске,

тек помене још се што Бојић већ каза

и обнови Лалић: да очува жар се

кад почне опело – а клоне екстаза.

 

То Храм је тајанства, где брат је до брата

и отац до сина; где духом се уђе,

у час просветљења, и бићем се схвата

шта стварно је своје – а шта је то туђе.

 

У крвном су сродству – под знамењем Крста –

погибија љута и Света слобода,

те семенка умре да опстане врста:

јер пречице нема до Небеског брода.

 

… Из Чумића Милош… из Колара Петко…

из Гроцке је Младен… из Гркиње Трифун…

из Грчића Марко… из Девче је Цветко…

А тамо далеко не жути се лимун.

 

Шарене се тикве и дозрева грожђе,

колачаре тутње и дише повратич:

… из Црвења Јоксим… из Бруса је Ђорђе…

из Брајковца Рајко… па Мачужић Радич…

 

Разгранај се, песмо, лековита биљко,

Јер памћење бива све тање и тање:

… из Барича Богдан… из Тàора Миљко…

Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање…

 

Где утиче време у шум Вечног петка,

ту питању мучном распарча се кора,

од слова до слова, од ретка до ретка:

Зар ово је залог за страдање скора?

 

Не стоје, не часе ни галије царске

ни глисер-комете, ни пловила друга.

Животу у трку разрадио квар се

у ритмичкој кретњи по привиду круга.

 

Где престају куће и видик се склања:

… из Пирота Јосиф… из Дреновца Сава…

из Ужица Војин… Стојиљко из Врања…

Широко је поље куд не ниче трава.

 

Уз вапај и хвалу и зов Псалмопевца:

… из Лапова Милић… из Јагњила Иван…

из Бреснице Петруш… те Јанча из Жбевца…

из Царине Живан… до Милана Милан…

 

и каплар Драгутин… кроз стројеве бројне –

уз дисање морско што хвата се зраком –

и Стеван, капетан из Добриње Горње…

и они што леже под питања знаком…

 

У мук-осећању тек мукло се сљубе:

и будућа повест на гомили рака,

флотиле што журе, сирене што трубе –

и значења општа од пене и праха.

 

Док ћутање расте у вал што се баца:

… из Врдника Јован… из Бањевца Станко…

из Винче је Андреј… а Петар из Блаца…

и Цвејо из Тешња… па свештеник Ранко…

 

Теснаци су чести, путàње су уске –

а линија смрти дугачка и бела:

… из Бȍлеча Дамјан… Милутин из Румске…

Бурмасовић Марко из Великог Села…

 

Уз орање крену жуборења птичја:

… из Ратара Вељко… а Душан из Клоке…

из Вирова Јован… те Јаћим из Личја…

и хиљаде других из тмине дубоке.

 

Кад проради срце и ум се расцвета,

горчина се сроже и пукне тескоба,

а кости се тргну из мермер-касета,

из морске дубине и бункера оба.

 

Јеванђељском јавом – што прорече Писмо –

где нема ни мора, имена потеку

у завичај Нови, у заумно бивство –

кад отвори Господ Откровењску реку.

 

Не стоје, не часе ни галије царске

ни чуда што плове, а чини се: мошти –

са Божије лађе кад упери фар се –

из црнила зраче у Небеској пошти.

 

 

Извор: Тешић 2019: Милосав Тешић, Првид круга, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 69–73.

Print Friendly, PDF & Email
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Previous post

Рођена је певачица Есма Реџепова

Next post

Наша земља је постала првак света у кошарци