Милосав Тешић: ПЛАВА ГРОБНИЦА – ВИДО
У Тачкама Трима имена су ина…
Не стоје, не часе ни галије царске
ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре –
у грозници лудој туристичке фарсе –
у шкољке ужитка и чар-авантуре.
Океан небеса, из Корена зрачан,
на рубу је трена да распукне брескву,
а Стрелац невидљив – смртоносно тачан –
у регистар хвата тренутке у блеску.
Располути Твар се у светлосној трини,
а сунцокрет гране са воденог длана –
те претвори стање што зри у тамнини
у читуљу ширу од летњега дана.
Над мрамором мора цвет туге је земске:
… из Такова Станко… и Јеврем из Тмаве…
из Драгиња Јаков… и Момир из Темске…
Кукурузи једре – а шљиве се плаве.
… Из Орашја Лазар… па лечнице: Новка
и Љубица Савић… Драгутин из Клења…
У сунце се скреше племенита псовка!
Лековито светле алоје из стења.
… Из Рогаче Живко… из Бобове Гвозден…
Бременит је речник тог спомена битног!
… Из Божурње Коста… из Кремена Обрен…
и Стојковић Бошко из Потока Житног…
Да просветли бол се кад лецне из брида,
Господарко Светла, дах тамјана довеј,
са Крфа и копна до острва Вида –
над гробницу Плаву и Кост-маузолеј.
… Из Сибнице Филип… из Златова Стеван…
Низ Читанку горку, док мирише смола
уз пљусак са Крфа и Оченаш певан:
… Беòград… и Призрен… Ниш… Шабац… Топола…
Ту ливаде, плаве од расцвалог звонца,
онострано стоје, у сјају – далеке:
… из Жуковца Бранко… Симеун из Гвосца…
и Раковић Павле из Станине Реке…
Где Очајник један са Другим се грли,
распамећен цврчак јар зрачења срче
и журба маестрал, а ваздух се мрви
док стежу се грла и сузе се зрнче.
Не стоје, не часе те галије царске,
тек помене још се што Бојић већ каза
и обнови Лалић: да очува жар се
кад почне опело – а клоне екстаза.
То Храм је тајанства, где брат је до брата
и отац до сина; где духом се уђе,
у час просветљења, и бићем се схвата
шта стварно је своје – а шта је то туђе.
У крвном су сродству – под знамењем Крста –
погибија љута и Света слобода,
те семенка умре да опстане врста:
јер пречице нема до Небеског брода.
… Из Чумића Милош… из Колара Петко…
из Гроцке је Младен… из Гркиње Трифун…
из Грчића Марко… из Девче је Цветко…
А тамо далеко не жути се лимун.
Шарене се тикве и дозрева грожђе,
колачаре тутње и дише повратич:
… из Црвења Јоксим… из Бруса је Ђорђе…
из Брајковца Рајко… па Мачужић Радич…
Разгранај се, песмо, лековита биљко,
Јер памћење бива све тање и тање:
… из Барича Богдан… из Тàора Миљко…
Ајдуковић Влајко из Рибарске Бање…
Где утиче време у шум Вечног петка,
ту питању мучном распарча се кора,
од слова до слова, од ретка до ретка:
Зар ово је залог за страдање скора?
Не стоје, не часе ни галије царске
ни глисер-комете, ни пловила друга.
Животу у трку разрадио квар се
у ритмичкој кретњи по привиду круга.
Где престају куће и видик се склања:
… из Пирота Јосиф… из Дреновца Сава…
из Ужица Војин… Стојиљко из Врања…
Широко је поље куд не ниче трава.
Уз вапај и хвалу и зов Псалмопевца:
… из Лапова Милић… из Јагњила Иван…
из Бреснице Петруш… те Јанча из Жбевца…
из Царине Живан… до Милана Милан…
и каплар Драгутин… кроз стројеве бројне –
уз дисање морско што хвата се зраком –
и Стеван, капетан из Добриње Горње…
и они што леже под питања знаком…
У мук-осећању тек мукло се сљубе:
и будућа повест на гомили рака,
флотиле што журе, сирене што трубе –
и значења општа од пене и праха.
Док ћутање расте у вал што се баца:
… из Врдника Јован… из Бањевца Станко…
из Винче је Андреј… а Петар из Блаца…
и Цвејо из Тешња… па свештеник Ранко…
Теснаци су чести, путàње су уске –
а линија смрти дугачка и бела:
… из Бȍлеча Дамјан… Милутин из Румске…
Бурмасовић Марко из Великог Села…
Уз орање крену жуборења птичја:
… из Ратара Вељко… а Душан из Клоке…
из Вирова Јован… те Јаћим из Личја…
и хиљаде других из тмине дубоке.
Кад проради срце и ум се расцвета,
горчина се сроже и пукне тескоба,
а кости се тргну из мермер-касета,
из морске дубине и бункера оба.
Јеванђељском јавом – што прорече Писмо –
где нема ни мора, имена потеку
у завичај Нови, у заумно бивство –
кад отвори Господ Откровењску реку.
Не стоје, не часе ни галије царске
ни чуда што плове, а чини се: мошти –
са Божије лађе кад упери фар се –
из црнила зраче у Небеској пошти.
Извор: Тешић 2019: Милосав Тешић, Првид круга, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 69–73.