Доба турског зулума над Србима, у освит Првог српског устанка, било је време када су се рађали јунаци. Неустаршиви, они су подвизима исписивали светла поглавља наше историје. Један од њих био је и Милош Стојићевић Поцерац, слављени и хваљени јунак Првог српског устанка.

Родио се 1776. године у Великој Врањској код Шапца. Отац му се звао Филип, а мајка Илинка. Склањајући се од Турака прво су се склонили у Сремској Митровици, а потом у Великој Врањској. По деди Стојићу, Милош је добио презиме Стојићевић. Имао је двојицу браће – Јанка и Ђуку, и сестру Иконију. Био је веома бистар дечак, који је показивао интересовање за учење. Описменио се у Грушићу поред Шапца код кнеза Илије Марковића. Пошто у то време није било редовних школа, Милош је отишао у манастир Радовашницу под Цером, где је провео три године.

Манастир Радовашница

Кнежев писар

Потом је годину дана био писар код поцерског кнеза Илије Марковића, а затим код кнеза Михаила Ружичића из Поцерског Метковића, недалеко од Шапца. Код Ружичића је Поцерац дошао у додир са оружјем и научио вешто да га користи. Ту га је затекао и Карађорђев устанак, коме је приступио. Кренуо је да обилази поцерска села и подстиче народ на борбу. На самом почетку устанка, полазећи са својим људима Бећиним брдом, Поцерац није допуштао Турцима да напусте Шабац. Заједно са Михаилом Ружичићем, пред борбу за Шабац 1804. године, сакупио је 500 поцерских устаника. Јаков Ненадовић га је том приликом поставио за буљубашу.

Кнез и војвода поцерски

Пред Мишарску битку Вожд је из главног логора у Бељину пошао да обилази поцерска села: Грушић, Деспић, Милошевац… Организовао је 300 пешака да свакодневно прате кретања Турака. Пратећи их постављајући им заседе. Карађорђе је сазнао да се кнез Илија Марковић покорио Турцима, док Илијин писар Милош Стојићевић није желео да прихвати никакву сарадњу са њима иако су му Турци заробили мајку. Вожду се допала Стојићевићева поноситост и часност. Да би био потпуно сигуран да није турски помагач, послао је свог буљубашу Алексу Дукића да са Поцерцем извиди непријатеља око Шапца. Вративши се са задатка, вожд је Дукића питао какав је Поцерац. Дукић му је казао да је добар и бољи него што уме да га похвали. Поцерац је вожда упозорио да се у селу Грушић окупљају мештани спремни да се потчине Турцима и да им плаћају харач. Сутрадан је Карађорђе стигао у Грушић, затекао групу мештана и опколио их.

Наредио је Милошу Стојићевићу да погуби двојицу најодговорнијих за сарадњу с Турцима, што је он и учинио. Остали су преплашени замолили Карађорђа за опроштај. Вожд им се обратио: „Ви Турцима дајете волове, овнове, масло, јајца, мед, млеко и паре, а ја вама ништа не тражим, ни једно јајце, само вас зовем да будете своје газде, а не турски измећари.ˮ

Бољи и од Обилића

Захваљујући Цинцар Јанку и Јакову Ненадовићу, кнез Илија се на време склонио, али га је вожд развластио и на његово место поставио Милоша Стојићевића. Увече, седећи за вечером, вожд је Поцерца прогласио војводом поцерским. Тополски казивач Петар Јокић описао је тај догађај: „Увече се постави вечера. Седе он, па сви по старешинству, гди је коме место. Милош служи при софри. Господар рече, те он седе. Кад се наслужи господару трећа чаша, он је узе па рече:

– Господари и браћо! Ову чашу вина пијемо за здравље младог нашег јунака Милоша, одсадашњег војводе поцерског, који заједно са именом наслећује храброст и јунаштво свог имењака Обилића. Здрав си, Милоше, војводо Поцерски!!!

Милош скочи да пољуби руку а он га врати да седне на своје место! Ето, тако је Поцерац војвода постао… Кажу да је његово јунаштво много помогло и то што је све помишљао на косовског војводу Милоша, за којег се пева и прича да је био из Поцерја. А и Карађорђе га је подсећао кад га је завојводио.ˮ

Примивши чин војводе, Поцерац се захвалио вожду: „Господару, сто живота да имам, сви’ ћу сто изгубити, и твоју вољу и заповест до смрти испуњавати.ˮ

Како је изгледао Милош Поцерац?

Милош Поцерац био је не много висок, али развијен и јаких плећа. Носио је бркове и дугу тамну косу која му је била сплетена у плетеницу. На глави је носио калпак. Иако неустрашивог изгледа и продорног погледа, био је ведре нарави, обдарен смислом за хумор. Његов споменик налази се у дворишту основне школе у Врањској. Улице у Шапцу у Београду носе његово име. Хвалоспеви о јунаштву војводе Поцерца прерасли су у мит, који се преплиће са историјом и живи кроз гусле.

Подвиг на Мишару

Новоизабраном војводи Милошу Поцерцу Карађорђе је наложио да припрема војску за Мишар. Војвода је са поцерским одредом од 200 коњаника и 400 пешака стигао на Мишар уочи главне битке. У овом боју показао је велико јунаштво. Посебну храброст је испољио приликом гоњења Турака после Битке на Мишару. Војвода Поцерац, Стојан Чупић и прота Никола Смиљанић пресекли су правац Турцима који су се повлачили кроз Китог према Босни.

Потукли су их и одузели им велики плен – оружје, муницију, коње, новац. Током ове борбе војвода Поцерац је запленио коња, опрему и чувену сабљу Кулинa капетана на којој су били берати Кулинове фамилије. Кулинова породица је за сабљу нудила онолико злата колико је сабља тешка, али Поцерац је то одбио. Вожд је гајио велике симпатије према младом војводи Поцерцу, после Битке на Мишару називао га је својим посинком:

„Вала ти, млади војводо. Тако треба. Видите л’, ви господари, шта учини наш Милош. Овакви се сви Срби рађали!ˮ

У следећим годинама устанка Поерац је ратовао против Турака у западој Србији и Семберији. Чувен је његов мегдан са бијељинским заповедником Мехмедом Оругџићем, који је хтео да освети Кулинa капетана. Спретан и хитар српски војвода убио је Турчина. Народна песма Милош Стојићевић и Мехо Оругџић пева о том догађају:

Ево има три године дана

oткако је Кулин погинуо

у Мишару пољу широкоме.

Сабља му се јесте огласила

у некога Поцерца Милоша.

и ја идем чету да проводим,

куд год идем за Милоша питам.

Вол’о бих се с њиме удесити

нег’ царево благо задобити,

да покајем Кулин капетана

да повратим сабљу Кулинову.

Живот изгубио од српског хајдука

Овај војвода изгубио је живот 1811. године када га је убио познати хајдук Петар Прелић Прело. Бахати хајдук је у то време пустошио поцерска села. У близини Поцерског Метковића, у шуми Липовици, Поцерац га је опколио са својим људима. Кренуо је да му се приближи, а хајдук је испалио метак у славног војводу и убио га на месту. Прела су убили војводини људи.

Војвода Поцерац сахрањен је поред цркве у Добрићу, надомак Шапца. После његове смрти војвода поцерски је постао његов млађи брат Јанко. Заробивши Јанка код Лешнице, 1813. године, турска војска је повратила сабљу Кулина капетана. Другог Милошевог брата, капетана Ђуку, убиле су присталице кнеза Милоша Обреновића за време Катанске буне у Шапцу 1844. године.

Извор: Istorija revija, Ecoprint d. o. o., Beograd, 2012.