АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: СПОМЕН МОКРАЊЦУ

Умро је у јесен 1915. године.

Чини ми се све што је осетило да су живот и смрт само бела и црна страна једног истог земаљског шара, умиру у јесен.

Оно што је његово дело, јасно је: хор. Фолклоран не много више, али то није за нас тако важно као за музичаре. Хор, хор је најдемократскија музика. И нема на свету бољег од руског сеоског хора. И ако је то све што је Мокрањац код нас дао, доста је за „бесмртност”. Једино што нам кроз векове остаје непорочно, несаломљиво, гигантно: народна је песма. И моја генерација навикла да у народној песми види апокалиптичне облачне стене, не воли уметничко камење пуно философије туђе. И не воли драме које ће правити из зидања Скадра. И не воли chansone које ће се са логаритмичном полифонијом Straussa, и са фугом Sindinga правити из тужних наших песама.

Али воли руковети.

Оставимо Богу божје, а народној песми оно што је њено. Немојмо мешати у њу артизам, он није достојан тога. Станимо код Мокрањца, јер је већ и он прекорачио границу. Станимо пред светињом и чистотом народне песме.

Ја видим једну велику славу Мокрањчеву која долази.

Херојска гусларска народна песма завлачи се у гробове и постаје света и затворена као храмови наши.

Место ње ниче многобројна као жито наше народна песма сеоска, руковет, како је он сакупио.

И уместо грандиозне народне песме косовске која нам остаје драгоцена и стара као манастири, народ наш живи као мед силним житом, мед руковетима сеоске песме. За њу је везано име Стеве Мокрањца. Од њега ће полазити, као што жито полази са села да храни градове, наше поколење.
(1919)

Милош Црњански

Извор: Црњански 1991: Милош Црњански, „Спомен Мокрањцу”, у: Есеји и прикази [изаб. и прир. Б. Петровић и С. Трећаков], Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 365.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

wedding-rings-3658132_1280
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Наредни чланак

Умро је књижевник и издавач Огњен Лакићевић