АктуелностиДа се не заборавиЉуди

Милица Бабић – вољена жена Иве Андрића

Ова година протиче у знаку великана српске књижевности Иве Андрића (1892–1975) јер се присећамо да је пре равно пола века постао први и за сада једини писац добитник Нобелове награде за књижевност с подручја бивше Југославије. Међутим, никада није престало интересовање не само за његова дела, која се стално поново штампају и преводе на најегзотичније језике, већ и за пишчев живот, јер се он увек трудио да сачува своју приватност.

Истина је да се веома често жалио на усамљеност, на здравствене тегобе, на проблеме везане за његову дипломатску каријеру или као писац за проблеме са издавачима, али у његовој заоставштини нису пронађена писма која су могла да открију да су неке даме гајиле нежна осећања према њему. Господствени Андрић се постарао да, уколико је добијао таква писма, буду одмах уништена, међу њима и Милице Бабић, љубави његовог живота и једине жене коју је пустио у свој усамљенички свет и којом се оженио после дугих 30 година чекања да она буде слободна. Међутим, даме с којима се Андрић дружио помно су чувале његова писма, од другарице из ране младости Зденке Марковић до Вере Стојић, која му је била сарадница и пријатељица до смртнога часа и која је сачувала 90 писама.

Прва школована српска костимографкиња Милица Бабић (1909–1968), удата Јовановић, такође је сачувала Андрићева писма која јој је слао: док је још била удата за другога, када је остала удовица и, затим, када су после венчања 7. септембра 1958. повремено били раздвојени. Захваљујући тој преписци може барем да се наслути да се иза елегантне, увек озбиљне фасаде ипак крило нежно срце у коме је до краја живота било само једно место – за Милицу.

На срећу, двоје публициста, дугогодишњи истраживача Андрићевог живота, рано преминула новинарка и песникиња за децу Гордана Брајовић и дугогодишњи новинар листа Политика Радован Поповић у књигама Андрић и Милица и Андрићева пријатељства објавили су, као део изворне грађе, и значајан део сачуваних писама која је Андрић писао Бабићевој.

Гордана Брајовић у књизи износи тезу да су се Андрић и Милица Бабић упознали пре него што је њен муж Ненад Јовановић добио постављање у југословенском посланству у Берлину на захтев Андрића, који се, према сведочењима пријатеља, преко ноћи изменио и није крио своју опчињеност прелепом младом женом, 17 година млађом од њега, коју је поставио да буде домаћица на његовим пријемима пошто је био неожењен. У почетку их зближава њихово заједничко порекло, све троје били су из Босне, а затим и интересовања, јер су сви окренути књижевности, али има знакова да је Милица уживала у пажњи којом су је обасипала оба мушкарца, између којих никада није било неспоразума или отвореног непријатељства; такав однос ће се задржати од 1939. па до Јовановићеве смрти 1957. године. И током тог времена Андрић ће веома кратка и строго информативна писма започињати са „Драги пријатељу” да се муж не би осетио изостављеним, иако је права особа којој је порука била упућена била Милица.

Андрић је и своје капитално дело На Дрини ћуприја, када је објављено у марту 1945, поклонио брачном пару Јовановић, с посветом у којој изражава наду да ће се Ненад ускоро вратити кући из логора, што се и догодило крајем исте године.

По повратку из заробљеништва Јовановић је добио посао као преводилац у новинској агенцији Танјуг и дружење утроје се наставило. Брајовић је из разговора с Милицом Зајцев, познатом балетском критичарком и ћерком Миличине сестре, сазнао да је Андрић имао надимак Мандарин у кући Јовановића пре поласка у званичну посету Кини на челу делегације писаца и тако се потписивао у писмима Милици до њене смрти.

Од часа када је постала удовица, Андрић јој се јавља са свих путовања телефоном, картом, писмом. Одлуку да се уда за Андрића Милица је прво саопштила Лули Вучо, супрузи његовог друга по перу Александра, и они су им били и кумови. Последње лето пре него што су се венчали, иако је Милица већ била удовица, провели су одвојено, али Мандарин свакога дана јавља „драгом пријатељу” како је провео дане који су „празни”. Већ приликом следећег путовања, у пролеће 1958, први пут јој се обраћа са „Драга Милице” и жали се на „потпуну самоћу”. Након венчања Андрић више није крио да је пишући причу Јелена, жена које нема имао на уму баш Милицу и с њом је свио и свој први прави дом у стану у ком је данас његов спомен-музеј.

Ту је стигла и вест да је добио Нобелову награду и уз њега је у том часу била вољена жена, с којом је прво наздравио – то су забележиле камере за вечност. Она је уз њега, у раскошној краљевски плавој балској хаљини и с великом црном машном у сребрној коси, ушла у свечану салу, где је требало да се одржи церемонија уручења награде и тада су одјекнули тонови босанске севдалинке Кад ја пођох на Бембашу.

Хор стокхолмских мадригалиста запевао Ој јесење дуге ноћи. После овог заједничког тријумфа започиње дуга борба с Миличином болешћу, тешким обликом артритиса, који ће је индректно и усмртити, јер су лекови ослабили срце, које ју је издало. До последњег дана он јој се јављао са „Драго Лепо”, а потписивао „Грли те нежно твој Иво Мандарин”.

АУТОР: Вера Кондев

Извор: часопис Историја, бр. 17, Ecoprint d.o.o., Београд, 2011, 10–11.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

mihailo djuric
Претходни чланак

Умро је филозоф, социолог и академик Михаило Ђурић

soldatovic
Наредни чланак

Рођен је вајар Јован Солдатовић