Da li biste dopunili Vaš odgovor na piatnje o presudnoj lektiri?

‒ Pravo da vam kažem, ja nikad nisam u životu poštovao ono što knjige kažu, nego sam uvek išao široko otvorenih očiju, prateći i razmišljajući o svim zbivanjima i posledicama u životu. Najkraće rečeno, od knjiga uvek sam više voleo da posmatram ljude i život i gledao da od njih najviše naučim. Težio sam da o svemu donesem svoj sud, a izbegavao da papagajski ponavljam ono što su već autoriteti izricali ili pisali, drugi kanonizirali. Kako sve na svetu podleže promenama, konačni sudovi i ne mogu postojati, a pogotovo ne u literaturi, gde često presuđuje moda. Svaki naraštaj donosi posebne sudove o umetničkim delima svojih prethodnika, pa tako i ja u ovim poznim godinama drukčije mislim o svojoj omiljenoj ranoj lektiri. Ali, što kažu, prve ljubavi se nikad ne zaboravljaju.

Baš u vezi sa tim, upitao bih Vas šta ste pored narodnih pesama u mladim godinama još rado čitali?

‒ Pored Vukovih knjiga, čitao sam od detinjstva Narodne kalendare, zatim redovno pratio naš najbolji i najstariji časopis Letopis Matice srpske, koji sam docnije imao čast da jedno vreme i uređujem. Sećam se da sam kao dečak, tamo kraj Dunava, provodeći raspust na Čepeljskom ostrvu, sa velikim oduševljenjem pročitao Crnog monaha od Čehova. Tako sam zavoleo rusku književnost. U gimnaziji sam pročitao celog Puškina, Gogolja, Tolstoja, onda Dostojevskog. Zatim sam prešao na francusku klasičnu literaturu, posebno su me oduševili Igo, Balzak, Stendal, kasnije Marsel Prust, čija sabrana dela imam u biblioteci. Više puta sam već istakao da, po mom mišljenju, nema promene u literaturi od Odiseje do Rata i mira. To je sve ista estetika, velika književnost.

Kako je moja generacija, formirana pod tuđinskom Austrougarskom carevinom, bila listom oduševljena idejom ujedinjenja Južnih Slovena, u mladim godinama voleo sam da čitam žestoke političke članke Skerlića, naučne Cvijićeve rasprave, misaone Velimirovićeve besede… Od pesnika, i onda kao i danas, voleo sam genijalnog Lazu Kostića, rodoljubive stihove Bojića i Rakića, onda liriku Disa i Pandurovića, posebno Dučića, sa kojim sam bio prijatelj. Divio sam se filozofskim raspravama Božidara Kneževića i Branislava Petronijevića, a od romansijera cenio Milutina Uskokovića i Boru Stankovića… Daleko bi nas odvelo da nabrajam sve pisce čija sam dela voleo, a možda ću vas čuditi kad vam sad priznam da najviše volim naše srednjovekovne pisce. Jer, kakve oni pak imaju veze sa nizom onih koje sam na studijama u Parizu obožavao: Labrijer, Montenj, Pol Moran, Klodel, Lorens, Haksli, Remizov, Šestov, Unamuno… Neke sam i lično poznavao, kao Lava Šestova, Džona Golsvortija, Žorža Dijamela, Karela Čapeka i mnoge druge… Ne volim nabrajanje mnogih imena, to ničemu ne vodi… Za mene je genijalan, raznovrstan, razbarušen moj zemljak Laza Kostić, najviše Evropljanin. Preveo sam njegov intiman dnevnik sa francuskog, u kome je opisivao svoje snove posvećene ljubavi prema ranopočivšoj lepotici Lenki Dunđerski. To je ona kćer bogataša koju je Laza nudio Tesli za ženu, a i sâm bio u nju do ušiju zaljubljen. Od doktora Simovića dobio sam te Kostićeve intimne rukopise pisane na francuskom, koje sam preveo i izostavio neka skaredna, nezgodna, da ne kažem bezobrazna mesta. Sada su ti Kostićevi rukopisi u Matici srpskoj…

IZVOR: Dimitrijević 2015: Kosta Dimitrijević, Razgovori sa Milanom Kašaninom, Beograd: „Catena mundi”, str. 56‒58.