Да ли бисте допунили Ваш одговор на пиатње о пресудној лектири?

‒ Право да вам кажем, ја никад нисам у животу поштовао оно што књиге кажу, него сам увек ишао широко отворених очију, пратећи и размишљајући о свим збивањима и последицама у животу. Најкраће речено, од књига увек сам више волео да посматрам људе и живот и гледао да од њих највише научим. Тежио сам да о свему донесем свој суд, а избегавао да папагајски понављам оно што су већ ауторитети изрицали или писали, други канонизирали. Како све на свету подлеже променама, коначни судови и не могу постојати, а поготово не у литератури, где често пресуђује мода. Сваки нараштај доноси посебне судове о уметничким делима својих претходника, па тако и ја у овим позним годинама друкчије мислим о својој омиљеној раној лектири. Али, што кажу, прве љубави се никад не заборављају.

Баш у вези са тим, упитао бих Вас шта сте поред народних песама у младим годинама још радо читали?

‒ Поред Вукових књига, читао сам од детињства Народне календаре, затим редовно пратио наш најбољи и најстарији часопис Летопис Матице српске, који сам доцније имао част да једно време и уређујем. Сећам се да сам као дечак, тамо крај Дунава, проводећи распуст на Чепељском острву, са великим одушевљењем прочитао Црног монаха од Чехова. Тако сам заволео руску књижевност. У гимназији сам прочитао целог Пушкина, Гогоља, Толстоја, онда Достојевског. Затим сам прешао на француску класичну литературу, посебно су ме одушевили Иго, Балзак, Стендал, касније Марсел Пруст, чија сабрана дела имам у библиотеци. Више пута сам већ истакао да, по мом мишљењу, нема промене у литератури од Одисеје до Рата и мира. То је све иста естетика, велика књижевност.

Како је моја генерација, формирана под туђинском Аустроугарском царевином, била листом одушевљена идејом уједињења Јужних Словена, у младим годинама волео сам да читам жестоке политичке чланке Скерлића, научне Цвијићеве расправе, мисаоне Велимировићеве беседе… Од песника, и онда као и данас, волео сам генијалног Лазу Костића, родољубиве стихове Бојића и Ракића, онда лирику Диса и Пандуровића, посебно Дучића, са којим сам био пријатељ. Дивио сам се филозофским расправама Божидара Кнежевића и Бранислава Петронијевића, а од романсијера ценио Милутина Ускоковића и Бору Станковића… Далеко би нас одвело да набрајам све писце чија сам дела волео, а можда ћу вас чудити кад вам сад признам да највише волим наше средњовековне писце. Јер, какве они пак имају везе са низом оних које сам на студијама у Паризу обожавао: Лабријер, Монтењ, Пол Моран, Клодел, Лоренс, Хаксли, Ремизов, Шестов, Унамуно… Неке сам и лично познавао, као Лава Шестова, Џона Голсвортија, Жоржа Дијамела, Карела Чапека и многе друге… Не волим набрајање многих имена, то ничему не води… За мене је генијалан, разноврстан, разбарушен мој земљак Лаза Костић, највише Европљанин. Превео сам његов интиман дневник са француског, у коме је описивао своје снове посвећене љубави према ранопочившој лепотици Ленки Дунђерски. То је она кћер богаташа коју је Лаза нудио Тесли за жену, а и сâм био у њу до ушију заљубљен. Од доктора Симовића добио сам те Костићеве интимне рукописе писане на француском, које сам превео и изоставио нека скаредна, незгодна, да не кажем безобразна места. Сада су ти Костићеви рукописи у Матици српској…

ИЗВОР: Димитријевић 2015: Коста Димитријевић, Разговори са Миланом Кашанином, Београд: „Catena mundi”, стр. 56‒58.