Ona je pisala ono što je volela

– To bi mogao čovek ovako figurativno da kaže: to je jedno osećanje čistote kuće i stana, i pogleda i njenoga odnosa prema ljudima. Ali svaka čistota ima i nečeg hladnog u sebi. A o drugim osobinama da i ne govorim.

Ona je bila kod nas jedna od retkih ljudi. To se onda govorilo malo zlurado, a malo i iskreno: ona piše o piscima u koje se zaljubi, o knjigama koje voli. Stvarno, ona je pisala ono što je volela. Jedna velika stvar: da li je ona uopšte volela? I toliko volela… Jer naš svet kad piše, da ne imenujem, znate, oni pišu kao oni slabi profesori: ovo ti valja, ovo ti ne valja. E pa čisto uživaju kad daju slabe ocene ili packe. A ona je obratno, kad iziđe dobra knjiga, ona se radovala.

I kad joj dođe čovek na jedan prijatan razgovor. To su velike vrline ljudi. O njoj bih imao jako mnogo da govorim. Ali, sada neću da govorim mnogo. Ja sam nešto o njoj i napisao…

Inače, ja bih mogao i njoj da zahvalim za prve uspehe koje sam imao u literaturi. Odem u Književni glasnik da ostavim neke prve stvari, Bogdan Popović nije bio tamo, otišao je u banju, a ni Ćorović nije bio tu. Ja se setim nje pošto sam je znao i od ranije… I odnesem rukopis Isidori s molbom: „Ako imate vremena pogledajte, urednik nije tu, odnesite mu, predajte, kako hoćete…” Još ona pita da li ja to imam prepisano, ako se sve ovo što sam doneo slučajno izgubi. Ja sam joj rekao da nemam, a ona kaže: „Pa čoveče, to se može izgubiti…” „Pa, ako je to najbolje i jedino što valja što sam napisao, neka se i izgubi.” I onda je to prošlo u Glasniku sa nekom beleškom, Vojislav Jovanović je bio urednik…

To mogu da tvrdim: bila je Isidora najljubaznija što se može zamisliti. Ja joj, nažalost, nikad to nisam vratio. Da li zato što ja nisam kao ona ili nije bilo prilike.

Izvor: Dimitrijević 2015: Kosta Dimitrijević, Razgovori sa Milanom Kašaninom, Beograd: „Catena mundi”, str. 48.