Она је писала оно што је волела

– То би могао човек овако фигуративно да каже: то је једно осећање чистоте куће и стана, и погледа и њенога односа према људима. Али свака чистота има и нечег хладног у себи. А о другим особинама да и не говорим.

Она је била код нас једна од ретких људи. То се онда говорило мало злурадо, а мало и искрено: она пише о писцима у које се заљуби, о књигама које воли. Стварно, она је писала оно што је волела. Једна велика ствар: да ли је она уопште волела? И толико волела… Јер наш свет кад пише, да не именујем, знате, они пишу као они слаби професори: ово ти ваља, ово ти не ваља. Е па чисто уживају кад дају слабе оцене или пацке. А она је обратно, кад изиђе добра књига, она се радовала.

И кад јој дође човек на један пријатан разговор. То су велике врлине људи. О њој бих имао јако много да говорим. Али, сада нећу да говорим много. Ја сам нешто о њој и написао…

Иначе, ја бих могао и њој да захвалим за прве успехе које сам имао у литератури. Одем у Књижевни гласник да оставим неке прве ствари, Богдан Поповић није био тамо, отишао је у бању, а ни Ћоровић није био ту. Ја се сетим ње пошто сам је знао и од раније… И однесем рукопис Исидори с молбом: „Ако имате времена погледајте, уредник није ту, однесите му, предајте, како хоћете…” Још она пита да ли ја то имам преписано, ако се све ово што сам донео случајно изгуби. Ја сам јој рекао да немам, а она каже: „Па човече, то се може изгубити…” „Па, ако је то најбоље и једино што ваља што сам написао, нека се и изгуби.” И онда је то прошло у Гласнику са неком белешком, Војислав Јовановић је био уредник…

То могу да тврдим: била је Исидора најљубазнија што се може замислити. Ја јој, нажалост, никад то нисам вратио. Да ли зато што ја нисам као она или није било прилике.

Извор: Димитријевић 2015: Коста Димитријевић, Разговори са Миланом Кашанином, Београд: „Catena mundi”, стр. 48.