АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

МИЛАН КАШАНИН: Између орла и вука (Бранко Радичевић)

[…]

Кад год мислим о Радичевићу, видим пред собом Фрушку гору, од које је он и у смрти остао нераздвојан. Видим шуме и винограде, беле куће и звонике, тихи Дунав сав у сунцу, недогледну равницу сву у житу, облаке по мору плаветнила и олују светлости што носи радосну земљу – и чујем шум ветра у гранама, звук мотика и гласове птица и девојака. Нема, после Косова, комада српске земље који је нашим песницима био толико свет и мио, ни о коме су они толико певали као о Фрушкој гори, која је не само очувала рашке ларе и пенате, него их и оденула у европско одело. Ни мање Срба, ни више српства, нити мање горе, а више песама! У књижевности се планине не мере стопама, већ љубављу са којом јој певају песници.

[…]

Бранко Радичевић није рано умро, него се касно родио.

[…]

Ни човечји лик Бранка Радичевића није дошао до нас непомућен. Бити тако млад и тако леп – као што сви кажу да је био – и желети бити сликар, па умрети с том младошћу и лепотом и сном о сликарству, а не оставити иза себе ни портрета, него препустити околини да наметне свету слику која може послужити само као „цимер” за фризерску радњу, заиста је оличење судбине наопако схваћеног песника. Као што има писаца које човек никада не би желео да сретне у животу, тако их има које би не знам пошто волео да види. Ни за кога ми није толико жао што га нисам познавао као за њега. Чини ми се, по гласу бих га познао.
Кад год зажелим да сам му близу, одем му на гроб на Стражилово, не само ради оног гроба, већ и ради оне Горе и онога света. Радичевић не лежи у митрополитској цркви као Вук Караџић, који је целог века био у кавзи с митрополитима, нити далеко од људи, на Олимпу, као Његош на Ловћену, да покаже да је био „над милионима људи и душом и тијелом”. Мртав Бранко лежи онде где је волео да живи. То није ни пустиња, ни бездушно гробље великих градова, већ шумарак под којим се „поје” и „винце лије”, где се „коло око свирца вије” и где „срце за срцем уздише”. Ту се ваздан довикују берачице и копачи, звижде момци и косови, теку потоци и шушти лишће – ту увек има, и увек ће бити, суза и певања. Он није желео да буде сахрањен на Стражилову ради тога да му се други диве, него да остане и у смрти „путник на уранку”, не због тога што је над људима, већ зато што је са њима – да ни мртав не буде са мртвима, већ са живима.

Као и његово Стражилово, и живот под Стражиловом, поезија Бранка Радичевића, то је свежина младе траве, разиграност веверице, глас лирског тенора. Све је младо у тим песмама. Млад је песник који их је испевао, млад је језик на ком су речене, млада су осећања која их носе и младе мисли које у њима кликћу – и у томе песнику и у тим песмама је лепота свитања. Као и свитање, та поезија не пали и не греје; она разведрава. Такве умиљатости и безбрижности, такве веселости и безазлености као у Радичевићевим стиховима неће се више наћи у песмама ни код једног српскога песника. Јер никоме свет није био тако диван, ни тако створен за радост и осмех, као томе неизлечиво болесном младићу, чије срце је увек било тако „пуно среће” као да је знао да неће живети дуже од двадесет и девет година. Са сваким новим песником после њега, наша лирика је тужнија и мрачнија, да осване у првим годинама XX века у црном очајању. По озарености и ведрини, Бранко Радичевић је јединствен у нашој лирици, као што је јутарњи освит незаменљив у лепоти дана.

Милан Кашанин

Извор: Кашанин 1977: Милан Кашанин, „Између орла и вука (Бранко Радичевић)”, у: Изабрани есеји, Београд: Издавачко предузеће „Рад”, стр. 5–29

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Moša_Pijade,_Autoportret_sa_japanskim_lutkama,_1916
Претходни чланак

Умро је Моша Пијаде

jovan-deretic-jovan-r-deretic_5a35795dea38a
Наредни чланак

Умро је историчар књижевности Јован Деретић