AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

MIJA ALEKSIĆ: Kad sam prvi put stao na scenu, mal’ se nisam srušio od straha

Prvu pozorišnu predstavu u životu, kaže, video je negde uoči početka Drugog svetskog rata.

‒ Bilo je to Životićevo pozorište, ne sećam se koja predstava, ali gledao sam Životića. Životić je bio legenda u to vreme, jedan od najpopularnijih glumaca, bar što se tiče tog kraja Šumadije, pa i Srbije… Takođe je u Kragujevcu gostovalo i pozorište Spiridonović, to je otac Olge Spiridonović. Tada sam prvi put video Olgicu. I ona je, mislim, u Kragujevcu počela karijeru, igrajući Pote u Zoni Zamfirovoj. Bila je lepa, slatka, sa šiškicama nekim, i svi smo bili zaljubljeni u nju kao klinci. Ali najozbiljnije i pravo profesionalno pozorište ‒ to je bilo Pozorište Dunavske banovine iz Novog Sada. Ono je gostovalo celu jednu sezonu u Kragujevcu. Prave predstave u njemu sam gledao. Jedna od prvih je valjda bila Madam San Žen, zatim je bila predstava koja je uzbudila ceo grad ‒ Bela bolest, asocijacija malo na približavanje fašizma u Jugoslaviji, onda Voda sa planine Raše Plaovića i Milana Đokovića… U nekim od tih predstava sam i statirao… Nas nekoliko klinaca smo dolazili u pozorište da cepamo kartice, a zauzvrat smo imali pravo da gledamo besplatno predstave sa balkona. Međutim, jednom im je trebalo neko crnče, pa me nacmakaše… Ja sam tada prvi put stao na scenu, i mal’ se nisam srušio od straha.

Teatar je tada za njega, i ne samo za njega, bio…

‒ Bilo je nešto van ovog običnog nekog života. Interesantno je bilo, nepoznato nešto. Kao deca, gledajući pozorišne predstave i glumce, mi smo zamišljali da je to nešto neovozemaljsko, vanzemaljsko. Mamilo je pozorište, primamljivalo. Ali ja sam istovremeno osećao neki strah, neki stid, šta li. Imao sam strašan nekakav stid, zatvoren sam bio, mnogo je trebalo da se otvorim, da progovorim na sceni.

Njegovo interesovanje za pozorište, pričao je, nije u porodici naišlo na prihvatanje.

‒ Za mog oca, i uopšte u ono vreme, najvažnije je bilo naći posao koji donosi parče hleba, studirati nešto. Otac se sav svoj život žrtvovao da iškoluje sestru i mene. Posle oslobođenja bio je presrećan što sam se upisao na Pravni fakultet. Pravo… nije važno šta, važno je nešto studirati, završiti, doći što pre do hleba. E to s pozorištem, s glumom kao mojim izborom, to je u kući, u stvari, bila tragedija… Čim sam završio maturu, zajedno s Vasom Pantelićem otišao sam, kažem, u pozorište. I bila je drama kod kuće. U to vreme su patrijarhalni ljudi još nekako smatrali da su glumci mangupi, a glumice malo slobodnije žene, da ne kažem pravu reč. I moj otac je smatrao da mu je dete zastranilo. Trajalo je to, bogami… Ja sam posle, kako rekoh, otišao u rat, u Sedamnaestu istočnobosansku diviziju, i tamo sam, pri štabu, u ekipi kulturnoj, nastavio da igram u raznim skečevima. Kad se rat završio, upisao sam se na fakultet, na prava. Onda su me moji školski drugovi u Kragujevcu naterali da nastavim u pozorištu, i ja sam ostavio prava i ostao u pozorištu… Kažem, takvo mišljenje mog oca, i to njegovo raspoloženje, trajalo je sve do prvih premijera u oslobođenom Kragujevcu. Jednom sam ga doveo na premijeru, dobio sam besplatne karte za oca i majku, i doveo ih na premijeru. I odjedanput se on našao u prvom redu, zajedno sa partijskim rukovodstvom grada, s predstavnicima vlasti, na jednom veoma počastvovanom mestu u sali, i onda se ukrutio, ućutao, i počeo verovatno da razmišlja: „Pa ako je to tako potcenjujuća profesija, pa ne bi ovi ljudi došli da gledaju te predstave!” Malo se tu pokolebao… Međutim, kad je izašla prva kritika u Svetlosti, listu kragujevačkom, i moja slika, vrlo lepa, pohvalna kritika, on je počeo već da zaustavlja neke prijatelje koji su mu čestitali: „Pa ja sam njemu uvek govorio: Ako imaš smisla, sine, za to, slobodno kreni tim  putem…”

A kada je i kako odlučio da krene putem glume…

‒ Dakle, još kao vojnik upisao sam prava. Najozbiljnije sam mislio da ću da studiram pravo… Pozorište sam voleo, i kao gimnazijalac sam ga voleo, jer je pozorište baš nekako naslonjeno uz gimnaziju, gledali smo puno puta i glumce za vreme pauze kako šetkaju dvorištem, to se videlo iz naših učionica… Voleo sam, ali nisam mislio da ću da nastavim tim putem. Međutim, moji školski drugovi u Kragujevcu su me prosto naterali da pokušam. Ja sam pokušao. Kad smo Vasa i ja došli u pozorište, čika Ika Jovanović, rođeni brat Mile Dimitrijević, čuvene glumice iz zagrebačkog pozorišta, prvi je rekao da smo talentovani i da bi trebalo da nastavimo s tim. On nas je najviše, i posle toga, ohrabrio, čika Ika. To me ohrabrenje, čini mi se, pratilo i kasnije, kada sam se otisnuo tim putem i pravio prve korake.

 

IZVOR: Nježić 2019: Tatjana Nježić, Velikani glumišta. Mija Aleksić : s obe strane smeha, Beograd: „Ringier Axel Springer”, str. 18‒21.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

index
Prethodni članak

Rođen je književnik, prevodilac i učitelj Đorđe Rajković

mv
Naredni članak

Osnovan je Pozorišni muzej Vojvodine