АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

МИЈА АЛЕКСИЋ: Кад сам први пут стао на сцену, мал’ се нисам срушио од страха

Прву позоришну представу у животу, каже, видео је негде уочи почетка Другог светског рата.

‒ Било је то Животићево позориште, не сећам се која представа, али гледао сам Животића. Животић је био легенда у то време, један од најпопуларнијих глумаца, бар што се тиче тог краја Шумадије, па и Србије… Такође је у Крагујевцу гостовало и позориште Спиридоновић, то је отац Олге Спиридоновић. Тада сам први пут видео Олгицу. И она је, мислим, у Крагујевцу почела каријеру, играјући Поте у Зони Замфировој. Била је лепа, слатка, са шишкицама неким, и сви смо били заљубљени у њу као клинци. Али најозбиљније и право професионално позориште ‒ то је било Позориште Дунавске бановине из Новог Сада. Оно је гостовало целу једну сезону у Крагујевцу. Праве представе у њему сам гледао. Једна од првих је ваљда била Мадам Сан Жен, затим је била представа која је узбудила цео град ‒ Бела болест, асоцијација мало на приближавање фашизма у Југославији, онда Вода са планине Раше Плаовића и Милана Ђоковића… У неким од тих представа сам и статирао… Нас неколико клинаца смо долазили у позориште да цепамо картице, а заузврат смо имали право да гледамо бесплатно представе са балкона. Међутим, једном им је требало неко црнче, па ме нацмакаше… Ја сам тада први пут стао на сцену, и мал’ се нисам срушио од страха.

Театар је тада за њега, и не само за њега, био…

‒ Било је нешто ван овог обичног неког живота. Интересантно је било, непознато нешто. Као деца, гледајући позоришне представе и глумце, ми смо замишљали да је то нешто неовоземаљско, ванземаљско. Мамило је позориште, примамљивало. Али ја сам истовремено осећао неки страх, неки стид, шта ли. Имао сам страшан некакав стид, затворен сам био, много је требало да се отворим, да проговорим на сцени.

Његово интересовање за позориште, причао је, није у породици наишло на прихватање.

‒ За мог оца, и уопште у оно време, најважније је било наћи посао који доноси парче хлеба, студирати нешто. Отац се сав свој живот жртвовао да ишколује сестру и мене. После ослобођења био је пресрећан што сам се уписао на Правни факултет. Право… није важно шта, важно је нешто студирати, завршити, доћи што пре до хлеба. Е то с позориштем, с глумом као мојим избором, то је у кући, у ствари, била трагедија… Чим сам завршио матуру, заједно с Васом Пантелићем отишао сам, кажем, у позориште. И била је драма код куће. У то време су патријархални људи још некако сматрали да су глумци мангупи, а глумице мало слободније жене, да не кажем праву реч. И мој отац је сматрао да му је дете застранило. Трајало је то, богами… Ја сам после, како рекох, отишао у рат, у Седамнаесту источнобосанску дивизију, и тамо сам, при штабу, у екипи културној, наставио да играм у разним скечевима. Кад се рат завршио, уписао сам се на факултет, на права. Онда су ме моји школски другови у Крагујевцу натерали да наставим у позоришту, и ја сам оставио права и остао у позоришту… Кажем, такво мишљење мог оца, и то његово расположење, трајало је све до првих премијера у ослобођеном Крагујевцу. Једном сам га довео на премијеру, добио сам бесплатне карте за оца и мајку, и довео их на премијеру. И одједанпут се он нашао у првом реду, заједно са партијским руководством града, с представницима власти, на једном веома почаствованом месту у сали, и онда се укрутио, ућутао, и почео вероватно да размишља: „Па ако је то тако потцењујућа професија, па не би ови људи дошли да гледају те представе!” Мало се ту поколебао… Међутим, кад је изашла прва критика у Светлости, листу крагујевачком, и моја слика, врло лепа, похвална критика, он је почео већ да зауставља неке пријатеље који су му честитали: „Па ја сам њему увек говорио: Ако имаш смисла, сине, за то, слободно крени тим  путем…”

А када је и како одлучио да крене путем глуме…

‒ Дакле, још као војник уписао сам права. Најозбиљније сам мислио да ћу да студирам право… Позориште сам волео, и као гимназијалац сам га волео, јер је позориште баш некако наслоњено уз гимназију, гледали смо пуно пута и глумце за време паузе како шеткају двориштем, то се видело из наших учионица… Волео сам, али нисам мислио да ћу да наставим тим путем. Међутим, моји школски другови у Крагујевцу су ме просто натерали да покушам. Ја сам покушао. Кад смо Васа и ја дошли у позориште, чика Ика Јовановић, рођени брат Миле Димитријевић, чувене глумице из загребачког позоришта, први је рекао да смо талентовани и да би требало да наставимо с тим. Он нас је највише, и после тога, охрабрио, чика Ика. То ме охрабрење, чини ми се, пратило и касније, када сам се отиснуо тим путем и правио прве кораке.

 

ИЗВОР: Њежић 2019: Татјана Њежић, Великани глумишта. Мија Алексић : с обе стране смеха, Београд: „Ringier Axel Springer”, стр. 18‒21.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

index
Претходни чланак

Рођен је књижевник, преводилац и учитељ Ђорђе Рајковић

mv
Наредни чланак

Основан је Позоришни музеј Војводине