Milosav Aleksić, kako je Mijino puno ime, rođen je 26. septembra 1923. u Gornjoj Crnući, na Rudniku, kao četvrto dete oca Vladimira i majke Sinđe. Dvoje dece koje su roditelji imali pre njega su umrli, a sestri Dušanki je tada bilo dve godine. Kršten je 28. oktobra u manastiru Vraćevšnica.

U nekoliko intervjua koje je Feliks Pašić radio sa Mijom Aleksićem (1980‒1983) veliki glumac je, između ostalog, govorio o svom detinjstvu, odrastanju, roditeljima, danima rata, glumačkim počecima, zatim o glumi, pozorištu, ulogama…

‒ Aleksići su poreklom negde iz graničnog pojasa Crne Gore i Hercegovine. Mi smo imali duplo prezime. Meni nije jasno koje je starije: Aleksić ili Erić. Moj deda je poslednji verovatno imao na dokumentima oba prezimena: Grujica Aleksić Erić. Iz te porodice je i Dobrica Erić. Samo dve kuće u selu su zadržale to Aleksić, valjda po nekom dedi. U kući u kojoj smo živeli bili su: deda, baba, četiri strica i moj otac, unučad, braća od stričeva ‒ puna kuća je bila…

Sećanja na rano detinjstvo su mu, rekao je, bila bleda, a osoba za koju je bio posebno vezan bila je ‒ baba.

‒ Ja se tog detinjstva dok smo bili na selu nekako mnogo i ne sećam. Ne znam zašto, ali meni je ostao jedino u sećanju zemljotres neki, veliki zemljotres koji je zadesio Rudnik. To je bilo hiljadu devetsto dvadeset i ne znam koje godine, ja sam imao valjda četiri-pet godina. I sećam se da sam bio iznet na neku travicu, na nekoj šarenici, u belom, da se tu zid neki rušio od kuće. Toga se sećam. I tu negde nastaje praznina… Za mene je baba, recimo, bila isto što i majka, čak i više. Moja majka je radila, i na njivi i kod kuće, tako da s njom baš nisam bio mnogo, ni s ocem ni s majkom, bio sam uglavnom sâm. Nas je, u stvari, i mene i sestru, baba odnegovala. Bili smo strašno vezani za babu, iako ona nije bila rođena majka mog oca… Pravi domaćin kuće bila je baba. Hajduk je bila, a bila je dobra. Imala je i svoje dece… Čekaj, bile su dve sestre tatine, od kojih je jedna bila babina, znači, nije mu rođena sestra bila… bilo je negde devetoro-desetoro braće i sestara u kući. Niko nije obraćao pažnju na to da je ona, u stvari, maćeha njima, petoro njih bili su pastorci. A nas unuke je volela strašno. Posebno je volela moju sestru, pokojnu, i mene. I jedina je imala autoriteta za mene.

Godine 1930. upisuje se u prvi razred osnovne škole u Vraćevšnici, a jedan od njegovih učitelja, Živan Đorđević, kako je ostalo zabeleženo, rekao je: „Bio sam prestrog pa sam odreda šamarao. Doduše, Miju sam malo i prekoreda, jer je bio isto spadalo kao i moj sin Obren.”

Govoreći o svojim roditeljima, Mija Aleksić je kazao:

‒ Veoma sam voleo oca. Voleo sam i majku, majka se, naravno, voli najviše, ali ih nisam odvajao. Otac je bio vrlo interesantan čovek, jako strog, ali veoma, veoma pošten. Stvarno, retko sam sretao tako poštenog čoveka kao što je bio on. A otac je počeo kao seoski ćata gore u Vraćevšnici, ispod Rudnika. Voleo je da čita. Bio je bistar seljak, jako bistar. Imao je divan rukopis, baš krasnopis. Za vreme Prvog svetskog rata otišao je sa francuskim brodovima u Alžir i pošto nije ni pio ni pušio, slobodne časove je provodio s jednim studentom našim i učio francuski. Taj student ga je naterao da uči francuski, mada je on govorio: „Šta će mi to, kad se vratim u Gornju Crnuću da zovem koze: shevre, shevre!” Ali ipak je naučio nešto malo francuski. U slobodno vreme je pisao porodicama nepismenih vojnika… Zahvaljujući tom krasnopisu, zaposlio se kao nekakav ćata u opštini Vraćevšnica, šest kilometara od Gornje Crnuće, gde sam ja rođen. Dosta je čitao. Ja sam kod dede u sanduku nalazio razne knjige na staroslovenskom jeziku, sve one stare ‒ Ljubavnaja zavist črez jedne cipele… Ne znam šta je s tim knjigama bilo. Pola su miševi pojeli… Otac je završio neki kurs za delovođe, da li u Milanovcu ili u Vraćevšnici, i postao delovođa opštine Vraćevšnica. E sad, pošto u Vraćevšnici nije bilo više od četiri razreda gimnazije, a on je želeo da sestra i ja nastavimo da se školujemo. Tako smo, negde posle mog trećeg razreda osnovne škole prešli u Kragujevac. Tu sam završio osnovnu školu i gimnaziju.

Taj prelazak u Kragujevac 1933. za njega je, kako je rekao, bila velika promena.

‒ Kad smo došli u Kragujevac, to je, u stvari, za mene bio veliki šok. Prvo, sasvim nova sredina. Kragujevac je za mene bio velegrad. Prvi put sam se sreo sa električnim svetlom. Inače, mi smo gore znali samo za sveću, petrolejku, karbitsku lampu, a kad se pojavio takozvani petromaks, to je bila revolucija… Onda, ja sam bio seljačić, seljače neiskusno. Naše igrarije su bile naivne. Ovi gradski prefriganci su nas ispreskakali kako hoćeš. Pa ti proliju mastilo na zadatak… Igrice su im bile malo surove… dok se nismo i mi sa sela udružili, pa počeli malo da se branimo… Sećam se i drugog šoka. Bio je to naš prvi Božić ili Uskrs u gradu. U selu smo za taj praznik uvek imali prase ili jagnje, a sada ‒ pile. Sedimo za stolom, majka plače i proklinje onaj čas kad smo došli u grad… Živelo se teško. Otac je imao nisku platu, oko devetsto dinara, a od tih devet stotina dinara trebalo je platiti četiri stotine pedeset dinara internat učiteljske škole gde je bila moja sestra. Pa ipak smo uvek bili siti, nikada nisam imao odelo iscela, ali je ono uvek bilo čisto, ispeglano. Skoro kroz celu gimnaziju sam prolazio s polovnim nekim odelima. Tek sam kasnije dobio jedno odelo od strica, ali ono nije dugo trajalo. Otišao sam da se pohvalim Vasi Panteliću, kao svom najboljem drugu, kako imam Mitićevo, od engleskog štofa, odelo na štrafte, teget. I, kako sam prekoračio prag, jedno kučence, zvalo se Hektor, nema ga 20 santimetara, nije me prepoznalo u novom odelu, drmne i otcepi mi pola nogavice… Kažem, tu je počela već i gimnazija. Postao sam i ja gradsko dete, trideset četvrte godine se proslavljala, ako se ne varam, stogodišnjica Kragujevačke gimnazije. Bio je čuveni Tripković direktor gimnazije, autoritet za profesore i za nas đake. Sećam se, nešto smo galamili, valjda neki nastavnik nije došao na čas na vreme, i on je na drugom krilu čuo galamu, došao je i, kako je otvorio vrata, mi smo se svi skamenili… I on nas je gledao, imao je dugačke, velike brkove, kaže: „Evo 100 godina prođe otkako se osnovala i podigla ova ustanova, i došla marva da je rasturi!” Bio je strašan autoritet… Kragujevačka gimnazija je bila poznata po nastavničkom kadru, ali i po tome što je u njoj delovala napredna omladinska organizacija. Školska omladina je bila prilično organizovana. Pa su i mene pozivali na neke izlete, baš pred Drugi svetski rat. To su bili manje-više ilegalni izleti, gde se prikupljala neka pomoć, gde su se pevale neke pesme, igrale neke scenice. Sećam se, tad smo uvek pevali Vanjka, Vanjka, propanđot … onda igrali Ustaj, Lazare, recitovali Dušana Vasiljeva Smrt matere čovekove… Nekako tu se negde i zaustavila naša mladost, naše detinjstvo.

Već se, kaže, nazirao rat…

‒ Rat me zatekao u Kragujevcu. Bio sam pobegao na Rudnik, u Gornju Crnuću, i ostao gore sve, valjda, do jula. Nas omladince su tu priključili da prikupljamo oružje, odela, jer je u to vreme počeo da se formira Takovski odred. Štab mu je bio u Svračkovcima, blizu Rudnika. Onda sam se razboleo od malarije i krajem avgusta došao u Kragujevac. Mislio sam da bar jedno mesec dana budem u školi, da se naviknem da sam u spisku, pa da se vratim u Crnuću. Jedan moj školski drug, i još jedan drug, dolazili su po mene da idemo u Kragujevački bataljon. Međutim, jedan drug rekao mi je da treba da idem u Gornju Crnuću, u svoj kraj. Ja sam ostao, i tako me je zateklo streljanje. Bio sam tada osmi razred.

IZVOR: Nježić 2019: Tatjana Nježić, Velikani glumišta. Mija Aleksić : s obe strane smeha, Beograd: „Ringier Axel Springer”, str. 7‒11.