АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Мија Алексић: БАБА МИ ЈЕ БИЛА КАО МАЈКА, И ВИШЕ, А БИЛА ЈЕ ХАЈДУК

Милосав Алексић, како је Мијино пуно име, рођен је 26. септембра 1923. у Горњој Црнући, на Руднику, као четврто дете оца Владимира и мајке Синђе. Двоје деце које су родитељи имали пре њега су умрли, а сестри Душанки је тада било две године. Крштен је 28. октобра у манастиру Враћевшница.

У неколико интервјуа које је Феликс Пашић радио са Мијом Алексићем (1980‒1983) велики глумац је, између осталог, говорио о свом детињству, одрастању, родитељима, данима рата, глумачким почецима, затим о глуми, позоришту, улогама…

‒ Алексићи су пореклом негде из граничног појаса Црне Горе и Херцеговине. Ми смо имали дупло презиме. Мени није јасно које је старије: Алексић или Ерић. Мој деда је последњи вероватно имао на документима оба презимена: Грујица Алексић Ерић. Из те породице је и Добрица Ерић. Само две куће у селу су задржале то Алексић, ваљда по неком деди. У кући у којој смо живели били су: деда, баба, четири стрица и мој отац, унучад, браћа од стричева ‒ пуна кућа је била…

Сећања на рано детињство су му, рекао је, била бледа, а особа за коју је био посебно везан била је ‒ баба.

‒ Ја се тог детињства док смо били на селу некако много и не сећам. Не знам зашто, али мени је остао једино у сећању земљотрес неки, велики земљотрес који је задесио Рудник. То је било хиљаду деветсто двадесет и не знам које године, ја сам имао ваљда четири-пет година. И сећам се да сам био изнет на неку травицу, на некој шареници, у белом, да се ту зид неки рушио од куће. Тога се сећам. И ту негде настаје празнина… За мене је баба, рецимо, била исто што и мајка, чак и више. Моја мајка је радила, и на њиви и код куће, тако да с њом баш нисам био много, ни с оцем ни с мајком, био сам углавном сâм. Нас је, у ствари, и мене и сестру, баба однеговала. Били смо страшно везани за бабу, иако она није била рођена мајка мог оца… Прави домаћин куће била је баба. Хајдук је била, а била је добра. Имала је и своје деце… Чекај, биле су две сестре татине, од којих је једна била бабина, значи, није му рођена сестра била… било је негде деветоро-десеторо браће и сестара у кући. Нико није обраћао пажњу на то да је она, у ствари, маћеха њима, петоро њих били су пасторци. А нас унуке је волела страшно. Посебно је волела моју сестру, покојну, и мене. И једина је имала ауторитета за мене.

Године 1930. уписује се у први разред основне школе у Враћевшници, а један од његових учитеља, Живан Ђорђевић, како је остало забележено, рекао је: „Био сам престрог па сам одреда шамарао. Додуше, Мију сам мало и прекореда, јер је био исто спадало као и мој син Обрен.”

Говорећи о својим родитељима, Мија Алексић је казао:

‒ Веома сам волео оца. Волео сам и мајку, мајка се, наравно, воли највише, али их нисам одвајао. Отац је био врло интересантан човек, јако строг, али веома, веома поштен. Стварно, ретко сам сретао тако поштеног човека као што је био он. А отац је почео као сеоски ћата горе у Враћевшници, испод Рудника. Волео је да чита. Био је бистар сељак, јако бистар. Имао је диван рукопис, баш краснопис. За време Првог светског рата отишао је са француским бродовима у Алжир и пошто није ни пио ни пушио, слободне часове је проводио с једним студентом нашим и учио француски. Тај студент га је натерао да учи француски, мада је он говорио: „Шта ће ми то, кад се вратим у Горњу Црнућу да зовем козе: shevre, shevre!” Али ипак је научио нешто мало француски. У слободно време је писао породицама неписмених војника… Захваљујући том краснопису, запослио се као некакав ћата у општини Враћевшница, шест километара од Горње Црнуће, где сам ја рођен. Доста је читао. Ја сам код деде у сандуку налазио разне књиге на старословенском језику, све оне старе ‒ Љубавнаја завист чрез једне ципеле… Не знам шта је с тим књигама било. Пола су мишеви појели… Отац је завршио неки курс за деловође, да ли у Милановцу или у Враћевшници, и постао деловођа општине Враћевшница. Е сад, пошто у Враћевшници није било више од четири разреда гимназије, а он је желео да сестра и ја наставимо да се школујемо. Тако смо, негде после мог трећег разреда основне школе прешли у Крагујевац. Ту сам завршио основну школу и гимназију.

Тај прелазак у Крагујевац 1933. за њега је, како је рекао, била велика промена.

‒ Кад смо дошли у Крагујевац, то је, у ствари, за мене био велики шок. Прво, сасвим нова средина. Крагујевац је за мене био велеград. Први пут сам се срео са електричним светлом. Иначе, ми смо горе знали само за свећу, петролејку, карбитску лампу, а кад се појавио такозвани петромакс, то је била револуција… Онда, ја сам био сељачић, сељаче неискусно. Наше играрије су биле наивне. Ови градски префриганци су нас испрескакали како хоћеш. Па ти пролију мастило на задатак… Игрице су им биле мало сурове… док се нисмо и ми са села удружили, па почели мало да се бранимо… Сећам се и другог шока. Био је то наш први Божић или Ускрс у граду. У селу смо за тај празник увек имали прасе или јагње, а сада ‒ пиле. Седимо за столом, мајка плаче и проклиње онај час кад смо дошли у град… Живело се тешко. Отац је имао ниску плату, око деветсто динара, а од тих девет стотина динара требало је платити четири стотине педесет динара интернат учитељске школе где је била моја сестра. Па ипак смо увек били сити, никада нисам имао одело исцела, али је оно увек било чисто, испеглано. Скоро кроз целу гимназију сам пролазио с половним неким оделима. Тек сам касније добио једно одело од стрица, али оно није дуго трајало. Отишао сам да се похвалим Васи Пантелићу, као свом најбољем другу, како имам Митићево, од енглеског штофа, одело на штрафте, тегет. И, како сам прекорачио праг, једно кученце, звало се Хектор, нема га 20 сантиметара, није ме препознало у новом оделу, дрмне и отцепи ми пола ногавице… Кажем, ту је почела већ и гимназија. Постао сам и ја градско дете, тридесет четврте године се прослављала, ако се не варам, стогодишњица Крагујевачке гимназије. Био је чувени Трипковић директор гимназије, ауторитет за професоре и за нас ђаке. Сећам се, нешто смо галамили, ваљда неки наставник није дошао на час на време, и он је на другом крилу чуо галаму, дошао је и, како је отворио врата, ми смо се сви скаменили… И он нас је гледао, имао је дугачке, велике бркове, каже: „Ево 100 година прође откако се основала и подигла ова установа, и дошла марва да је растури!” Био је страшан ауторитет… Крагујевачка гимназија је била позната по наставничком кадру, али и по томе што је у њој деловала напредна омладинска организација. Школска омладина је била прилично организована. Па су и мене позивали на неке излете, баш пред Други светски рат. То су били мање-више илегални излети, где се прикупљала нека помоћ, где су се певале неке песме, играле неке сценице. Сећам се, тад смо увек певали Вањка, Вањка, пропанђот … онда играли Устај, Лазаре, рецитовали Душана Васиљева Смрт матере човекове… Некако ту се негде и зауставила наша младост, наше детињство.

Већ се, каже, назирао рат…

‒ Рат ме затекао у Крагујевцу. Био сам побегао на Рудник, у Горњу Црнућу, и остао горе све, ваљда, до јула. Нас омладинце су ту прикључили да прикупљамо оружје, одела, јер је у то време почео да се формира Таковски одред. Штаб му је био у Сврачковцима, близу Рудника. Онда сам се разболео од маларије и крајем августа дошао у Крагујевац. Мислио сам да бар једно месец дана будем у школи, да се навикнем да сам у списку, па да се вратим у Црнућу. Један мој школски друг, и још један друг, долазили су по мене да идемо у Крагујевачки батаљон. Међутим, један друг рекао ми је да треба да идем у Горњу Црнућу, у свој крај. Ја сам остао, и тако ме је затекло стрељање. Био сам тада осми разред.

 

ИЗВОР: Њежић 2019: Татјана Њежић, Великани глумишта. Мија Алексић : с обе стране смеха, Београд: „Ringier Axel Springer”, стр. 7‒11.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Srba Ignjatovic
20.09.2011
foto andjela stevanovic intervju
Претходни чланак

Рођен је књижевник Срба Игњатовић

Okupacija-Beograda-1941-plakat-Gradske-uprave1
Наредни чланак

Почела је окупација Београда у Другом светском рату