АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

МИХАИЛО ВОЈИСЛАВЉЕВИЋ (1050–1080)

После Војиславове смрти, завладао је његовом државом његов син Михаило. Михаило је, канда, био више политичар и државник него војник. Сав његов рад је на политичком пољу, и ту је имао велике и трајне успехе.

Михаило је, противно своме оцу, био стално, за све време своје владе, у добрим односима са Византијом. Он је у почетку своје владе признао византијску врховну власт и добио је од византијског цара титулу протоспатара.

Првих година своје владе Михаило је, изгледа, имао да савлада мање локалне покрете и отпор неких својих рођака, али је после тога српска држава имала пуних двадесет година мир – редак случај у средњем веку уопште!

За време тога дугог мира, Михаило је уређивао и организовао државу, и то је радио са много успеха. Први видан и велики успех у спољној и унутрашњој политици било је оснивање независне црквене организације у његовој држави.

Да би био потпун господар у својој држави, Михаило је знао да мора имати слободну и независну цркву. Независна црквена организација могла се у то доба добити или из Цариграда или из Рима. Та два хришћанска главна средишта била су у исти мах у сукобу, и тај је сукоб изазвао дефинитивно раздвајање источне и западне цркве. Кад се, ускоро после тога, Михаило, у чијој је држави, особито у Приморју, било у већини становништво које је било пристало уз западну цркву, решио да у својој држави организује независну цркву, јер се без независне цркве није могла замислити државна независност, он се обратио у Рим, са молбом да му се дâ независна архиепископија, уверен да ће тамо лакше добити што жели но у Цариграду.

У Риму су се радо одазвали Михаиловој молби јер је Србија, и као држава уопште и особито као истакнута позиција према Византији, у тај мах била веома важна за папску курију.

 

Тако је папа Александар II 1067. године основао у Бару независну архиепископију, којој је подложио све цркве у српској држави. Независна Барска архиепископија била је важан предуслов за потпуну државну независност.

Михаило је после десетак година постигао још већи дипломатски успех. Велики папа Гргур VII прегао је био да веже за себе све хришћанске владаоце, особито тиме што ће им он из своје руке и од своје воље дати признање њихове власти. Због тога је многима, особито мањим владаоцима, дао краљевску круну, да тиме обележи како су они власт и признање државне независности добили од представника католичке цркве. Тако је папа Гргур, у правцу својих идеја, послао краљевску круну и Михаилу и дао га крунисати за краља.

Добитак краљевске круне од најмеродавнијег фактора у оно доба у Европи и проглас краљевине били су догађаји од првостепеног значаја и великих последица. Са независном црквом и са краљевском титулом Србија је први пут стала у ред слободних и независних европских држава.

За необичну политичку вештину Михаилову говори и сâм факт да је он ове велике повластице и концесије добио од папске курије, византијске супарнице, а да при свем том није покварио добре односе са Византијом.

За те велике тековине, за црквену и државну независност и за краљевину, имао је српски народ у првом реду да захвали увиђавности, политичком такту и државничкој мудрости Михаиловој.

И после дуго времена, кад је средиште народног и државног живота било пренесено у другу српску област, у крајевима државе Властимирове и Чаславове, још се увек памтило и помињало да је у Зети било „велико краљевство испрва”.

 

Станоје Станојевић

 

Извор: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 21–22.

Print Friendly, PDF & Email
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Previous post

Покушан је атентат на краља Милана Обреновића у београдској Саборној цркви

Next post

Рођена је књижевница Даница Марковић