АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

МЕША СЕЛИМОВИЋ: Вјера са стрепњом

А у моме драгом завичају опет су се развили војни барјаци и купили ратни намети. Људи су псовали све ратове на свијету, али су плаћали данак и ишли у војску.

Побунили су се само сељаци из Жупче. Отјерали су царске службенике , и нису дали ни намет ни људе.

Рамиз није узалуд сједио у Жупчи!

Мој добри Мула Ибрахим, до краја уплашен суровошћу људи, говорио је само о времену и о здрављу, па и то тихо и опрезно, јер све може бити сумњиво, и кад кажеш да је вријеме ружно, и кад се пожалиш да се не осећаш добро. Али мене није заборавио. Нашао ми је јевтин стан, мален, али нама довољан, и службу дјечјег учитеља, никакву другу не бих могао прихватити. Учим дјецу читању и писању, покушавам да их научим доброти, надајући се да ће у њима остати штогод од мојих наивних ријечи.

Међу дјецом сједи понекад и Махмут Неретљак, савијених шиљатих кољена, и ћутећи, трља болесну ногу, слуша, клима главом, и не знам да ли потврђује или сумња.

Нарочито је погружено климао мршавом главом кад смо се вратили дјеци, као да сам тражио лијек међу њима, пошто смо испратили десет везаних Жупчана на путу у тврђаву. Поред њих је ишао бивши аустријски заробљеник, весели Ферид, са стражарима. Преузео је послове покојног Авдаге, али не и његове навике. Добио је своје имање, уселио се у кућу, истјерао жену и свог брачног замјеника с петоро дјеце, постао муселим, и сад је задобијену правду плаћао суровошћу.

Жупчани су ишли између наоружаних стражара као да су зачуђени: зашто их воде? шта су учинили?

Жене и рођаци су их пратили на одстојању, ћутећи.

А с Мејдана су војници одлазили у рат.

И њих прате мајке, очеви, сестре, дјевојке. Плачу, или ћуте убијено.

Бербер Салих с Алифаковца стоји по страни. Је ли сазнао истину о синовима, или се још нада?

Који ће погинути од ових што одлазе? И гдје? У дунавским  мочварама? У бесарабијским шумама? На далеким непознатим пољима?

Гледао сам, ожалошћен. Је ли међу њима неки Ахметага Мисира, који је постао ага, и платиће то туђом и својом главом? Гдје је љутити телал Хидо који бјежи од сиротиње? Је ли неки други Ибрахим Паро утекао од својих жена? Јесу ли овдје синови неког другог бербера Салиха с неког другог Алифаковца, је ли Хусеин Пишмиш, Смаил Сово, Авдија Супрда?

Свеједно како им је име, судбина им је иста.

Свеједно да ли су тужни или лажно весели, неће се вратити. Ни моји другови се нису вратили. Изгинули су, сви.

Хоће ли и ова моја дјеца ићи тим истим жалосним путем, кад одрасту?

Хоће ли живјети глупо као и њихови очеви?

Вјероватно хоће, али у то нећу да вјерујем.

Нећу да вјерујем, а не могу да се ослободим стрепње.

 

Извор: Селимовић : Меша Селимовић, Тврђава, Сабрана дјела, Подгорица: „Октоих”, 2007, стр. 372–373.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

rakocevic
Претходни чланак

Рођен је кошаркаш Игор Ракочевић

Наредни чланак

Умро је правник и градоначелник Београда Нинко Петровић