АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиКуће и зграде

Манастир Раковица – Божја дипломатска кућа

У склапању Карловачког мира 1699. године велику улогу у посредовању имао је раковички калуђер Григорије. Захваљујући његовој довитиљивости, Манастир Раковица је од влашког војводе Константина и руског цара Петра Великог добио новчану помоћ, али и богослужбене књиге и иконе.

На 11 километара од центра Београда, на кружном путу који уз Раковички поток скреће према Авали, у оквиру Београдско-карловачке архиепископије налази се Манастир Раковица. Смештен је између два брда – са његове источне стране уздиже се Пружевица, а са западне Стражевица.

Добросуседски односи

Оснивање се према предању везује за српске краљеве Драгутина и Милутина. Најстарије писано сведочанство о овом манастиру потиче из 1502. године, где се у путопису Феликса Петанчића манастир назива Ranauicence monasterium. О Раковици се говори и у турским изворима, који је помињу у попису из 1560. године и то као манастир код места Хрчина (Врчина). Настанак и ктиторство ове светиње деценијама привлачи пажњу. Сматра се да је оснивач влашки војвода Радул I Црни, који је владао крајем 14. века. Најзначајнији документ за решавање овог питања је повеља Константина Бранковеана Бесарбе из 1701. године, којом овај влашки војвода даје Манастиру Раковици од свог „господарства годишње сто великих комада соли из велике соланеˮ јер је овај манастир „сазидан и из свог темеља подигнут од страха доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био владар ове земљеˮ.

Полазећи од ове повеље, Душан Кашић, аутор монографије о Манастиру Раковица, сматра да је реч о Радулу I Црном, сину влашког војводе Владислава I Влајка и оцу војводе Мирче (1386–1418), који је познат по Бици на Ровинама. Своје претпоставке Кашић заснива на историјским подацима, који потврђују да су кнез Лазар Хребељановић и Радул I били у добрим односима. Како наводи аутор монографије, румунски владар се 1381. године оженио нећаком или сестром српског владара, а неговање добрих српско-влашких осноса манифестовало се у сродничким везама њихових династија и узајамном помагању културне делатности. Према Кашићу, с обзиром на то да је војвода Радул I владао од око 1377. до 1385. настанак манастира треба датирати између те две године. На основу ових података може се закључити да је настао у време кнеза Лазара.

Монах у улози дипломате

Највеће разарање Манастир Раковица доживео је у време турског похода на Беч 1592. године. Због неповољне позиције често је био на мети турских пљачкаша, па је крајем 16. века премештен са своје првобитне локације. Трагови зидова, стуб часне трпезе и други остаци некадашње цркве пронађени су изнад села Раковице, те се претпоставља да је ту постојао манастир или његов део.

У склапању Карловачког мира 1699. године велику улогу у дипломатском посредовању имао је раковички калуђер Григорије. У преговорима се вешто изборио за свој манастир, чиме је значајно допринео и побољшању његовог економског стања. Како наводи Кашић, овај калуђер је са „поверљивим писмима одлазио у турски стан преобучен у цивилно одело и пробијао се кроз планину, јер су Аустријаци поставили заседе на путевимаˮ. Захваљујући довитљивоссти игумана Григорија, Манастир Раковица је од влашког војводе Константина и руског цара Петра Великог добијао велику новчану помоћ, али и богослужбене књиге и иконе.

На путу за Москву, у зиму 1701. године Григорије је у Букурешту добио поменуту Бесарбину повељу. Колико је све ово утицало на финансијско стање манастира, сведочи податак да не само што је прилозима манастир обновљен, већ је од истог новца финансирана обнова Манастира Тресије. У време Аустријско-турског рата 1737–1739. године Манастир Раковица нашао се поново на удару Турака. Игуман Михаило са калуђерима и манастирским драгоценостима бежи у сремски Манастир Велику Ремету. Од 30 избеглих монаха један део убрзо се вратио у разорени манастир. Током Аустријско-турског рата 1788–1791. године поново је страдао. Због помоћи коју су монаси пружали Аустрији, манастир је опљачкан и спаљен, а тадашњи игуман Софроније обешен пред манастиром.

Маузолеј династије Обреновић

Милош Обреновић посебно се залагао за обнову ове светиње – његов син Тодор сахрањен је ту. Године 1822. финансирао је изгрању троспратних ћелија са трпезаријом и кнежевим конаком. Према Милошевој наредби, сиротињи су морали да помажу еснафи, а сиротињски тас био је усмерен на Манастир Раковицу. Један од делова манастира добио је назив по његовој супрузи Љубици – „Љубичин конакˮ.

Књаз Милош и његов син Михаило дали су прилог у износу од 6.000 гроша чаршијских. Уз помоћ тих средстава црква је дозидана у горњем делу изнад кордонског венца, стављен је нови покривач од плеха, позлаћени су крстови на кубетима и постављен је мермерни патос. Првобитни иконостас био је сачињен од зидне олтарске преграде са престоним иконама Христа и Богородице.

Заслугом Томаније, супруге Јеврема Обреновића, обновљен је стари и погигнут нови конак Манастира Раковица. Јеврем, његова супруга и њихова деца сахрањени су у припрати. Насупрот ове породичне гробнице сахрањен је Миливоје Блазнавац, који је био ожењен Катарином, унуком Јеврема Обреновића. Осим чланова породице Обреновић, у манастиру је сахрањен Васа Чарапић, познати Змај од Авале, јунак Првог српског устанка, као и српски патријарси Димитрије и Павле, који је то лично желео.

ФОТО: Ђорђе Стакић (Извор: Википедија)

Гроб Васе Чарапића, ФОТО: Ђорђе Стакић (Извор: Википедија)

ФОТО: Ђорђе Стакић (Извор: Википедија)

Гроб патријарха Димитрија, ФОТО: Ђорђе Стакић (Извор: Википедија)

Гроб патријарха Павла (Извор: Блог `Дођи и види`)

Гроб патријарха Павла (Извор: Блог `Дођи и види`)

Прва монашка школа

Да је овај манастир кроз векове имао врло важну просветитељску улогу, потврђује то што се у њему налазила прва монашка школа у Србији, која је радила све до 1932. године када је премештена у манастир Високи Дечани. Такође у периоду од 1949. до 1958. године у Манастиру Раковица била је Београдска богословија. У манастирској ризници чува се велики број икона и других црквеноуметничких дела из 18. и 19. века. Ту су иконописачка остварења Јована Грабовна, Полихронија Крићанина, Димитрија Аврамовића, Аресенија Петровића, Михаила Марковића, Косте Јовановића. До 1737. године ту су се налазиле четири престоне иконе најпознатијих руских иконописаца с краја 17. века, које је Григорије добио од Петра Великог. Након дугог сељења, услед историјских околности, ове иконе се сада налазе у Галерији Матице српске.

Нови иконостас постављен је почетком 20. века. Рафаило Момчиловић, академски сликар и игуман манастира Шишатовац, старе иконе заменио је новим.

Аутор: Марија Јовановић

Извор: Istorija revija, Ecoprint d. o. o., Beograd, 2012.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

duricko
Претходни чланак

Рођен је глумац Никола Ђуричко

11037457_590195027784535_3343163668501069268_n
Наредни чланак

Позив за сарадњу радницима у култури