Да се не заборавиЗанимљивости

МАЈСКИ ПРЕВРАТ: Припреме за заверу (1. део)

Догађај који се збио у ноћи између 28. и 29. маја (по јулијанском, односно 10. и 11. јуна по грегоријанском календару) 1903. године одлучујуће је утицао на судбину и положај Србије у наредним деценијама.

Корени завере против краља Александра Обреновића и његове супруге краљице Драгиње Драге сежу у 1901. годину. Тада је једна група младих фанатичних официра имала на уму да краљевски пар убије „отровним камамаˮ на балу у Коларцу. Без икаквих политичких и других планова за после, сматрали су да је главни циљ њихова физичка ликвидација. Управо из тих разлога акција је била осуђена на пропаст.

Једне фебруарске вечери 1902. године из Сремске Митровице у околину Шапца дошао је Радомир Алавантић са групом риболоваца и надничара. Одевен у српску генералску униформу, успео је да превари и поведе за собом шабачке царинике и ватрогасце, који су поверовали да је заиста у питању генерал. У почетку успео је збунити и жандарме, али је командант жандарма остао присебан. Пошто је одбио да се представи, дошло је до окршаја у којем је командант жандарма устрелио Алавантића. У самртном ропцу Алавантић је стигао да изговори: „Живео Карађорђевић!ˮ

Овај догађај навео је краља Александра Обреновића на размишљање, али је изостала свака озбиљна истрага. Иако је неколико пута добијао извештаје о томе да извесна група официра припрема заверу против њега, Александар није томе придавао значаја.

Слободан Јовановић бележи: „Међу млађим официрима краљ је имао још мање присталица него међу вишим официрима.ˮ

Према писањима Васе Казимировића, постојале су три класе међу завереницима. Прву су чинили старији официри, од којих су најпознатији генерал Јован Атанацковић, пуковник Александар Машин и потпуковник Петар Мишић (који ће 14 година касније бити председавајући судског већа на Солунском процесу против Аписа, Вуловића и Малобабића). Групу млађих официра чинили су пешадијски поручник Драгутин Димитријевић, коњички капетан Антоније Антић, капетан Радомир Аранђеловић и други. Напослетку, постојала је и класа политичара, међу којима су се издвајали Ђорђе Генчић и Јован Авакумовић.

Извесно да су расправе о завери текле овим током: најпре је предложено да се на једном балу лажира атентат на краља, који ће дати повод завереним официрима да га окруже, тобоже ради заштите, не би ли га у тој гужви одвојили од краљице и њу протерали из земље. Међутим, знајући за краљеву опседнутост супругом, али и реалну бојазан по животе официра након тога, одустало се од ове замисли.

Majski prevrat 1

Други предлог био је да се краљевски пар протера из Србије и да у иностранству настави миран и срећан живот. И ова идеја је одбачена, имајући у виду историјско искуство које је указивало да су се ранији протерани Обреновићи враћали на власт. Уз то, рачунало се да би жив Александар у иностранству увек представљао реметилачки фактор у рукама неке велике силе.

На концу, одлучено је да се краљ и краљица убију.

Још од Алавантићевог доласка, краљев ађутант генерал Лазар Петровић је почео спавати у двору.

Да постоји завера, краљу је у више наврата саопштио и Божа Маршићанин, управник града Београда. Пружао му је и изјаве Павла Козељца, пензионисаног члана Главне контроле, а свега неколико дана касније и Косте Катића, писара из Комесаријата на железничкој станици, уз речи: „Тражили сте, Величанство, факта о завери. Ето Вам и факта.ˮ Официри које је Катић означио као заверенике брзо су затворени у Београдску тврђаву, али пошто је стражар у тврђави исто био завереник, они су успели да усагласе изјаве и порекну све наводе. Схвативши шта се догађа, ризикујући сопствени живот, Катић је повукао изјаву.

Краљ Александар је то протумачио речима: „Сплеткарошка посла! Хтео човек унапређење, па мислио да га тако добије…ˮ, али се Маршићанин није дао одговорити од постојања завере: „Е, Господару, камо среће да су то била сплеткарошка посла, али нису. Не би писар Катић био онако блед и узбуђен кад ми је ствар саопштавао да то није и сувише озбиљна ствар.ˮ

У својој књизи Мајска револуција у Србији Андре Бар наводи да је аустроугарска полиција обавестила краља Александра Обреновића о сазнањима и детаљима припремане завере, означивши пуковника Дамјана Поповића за њеног предводника.

Након једног догађаја из марта 1903. године, када су затворена два завереника, а пуковник Поповић премештен на службу у унутрашњости, решено је да се убрзају припреме за заверу. Коначно је одређен и датум завере – 28. мај, годишњица убиства кнеза Михаила Обреновића.

ПИШЕ: Филип Пејковић, Правни факултет Универзитета у Београду

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Фото: PRESS: JUGOSLOVENSKA KINOTEKA
Претходни чланак

БЕОГРАД: Фестивал нитратног филма у Југословенској кинотеци

image004
Наредни чланак

Завршена је НАТО агресија на нашу земљу