AktuelnostiZanimljivosti

M. PAVIĆ: ŽENA U PRVOM DELU ŽIVOTA RAĐA, A U DRUGOJ UBIJA I SAHRANJUJE SEBE

 – Žena u prvom delu svog života rađa, a u drugoj ubija i sahranjuje sebe ili one oko sebe. Pitanje je kada počinje taj drugi deo?

Sa tim mislima studentkinja hemije Heroneja Bukur razlupa kuvano jaje o čelo i pojede ga. To je bilo sve što je imala od zaliha. Nosila je veoma dugu kosu i njom se obuvala umesto kašikom za cipele. Stanovala je na najprometnijem mestu u Beogradu, u iznajmljenoj sobi više kafane Zlatno burence i držala rashlađivač pun ljubavnih romana i šminke. Bila je mlada, gužvala je novčanice u šaci kao maramicu kada bi išla u kupovinu i sanjala da negde na moru legne po podne na vodu i odspava pola sata. Sećala se očevih ruku po kojima su kao talasi terani vetrom tekle bore i umela da ćuti u duru i molu. Zvali su je Hera, obožavala je papriku, nosila večito oljućen poljubac, a pod belim hemičarskim ogrtačem par brkatih sisa. Bila je brza da može sebi uho odgristi, varila je već u ustima i shvatala da se svakih nekoliko vekova neka ženska imena promenu u muška, dok ostalo ostaje isto.

Bilo je, međutim, nešto što nikako nije uspevala da uklopi u svoju čistu sliku sveta. To su bili snovi. Otkud u takvom jednostavnom životu, u kome se može trčati samo između dva uha, svake večeri nešto tako neobjašnjivo kao što su snovi? Nešto što traje i posle smrti.

– Snovi se reinkarniraju – mislila je Hera – i to često ženski snovi u muškom telu i obratno… Koliko sveta samo čovek sreće u poslednje vreme u snovima! Kao nikad! Već sam prenaseljena!

Tako je zaključila Hera, bez razmišljanja kupila tvrdo ukoričenu knjigu za inventarisanje i počela po svim pravilima dvojnog knjigovodstva da popisuje svoje snove. Bila je rešena da stvar istera na čistinu. Evidentirala je sve što se javljalo u tim snovima: porculan, kruške i građevine, inoroge i konje, ukosnice i brodove, divlje magarce i anđele, čaše i stabla perideksa na kojima sleteli golub postaje vrana, kuhinjske stolice i jehidne koje se oplođuju kroz uši, automobile i mirisnu riku pantera koja neodoljivo privlači ostalu divljač iz njenih snova – sve je redom zavodila u za to određene odeljke utvrđujući svakom artiklu broj, cenu i datum unošenja u knjigu. Naročito često javljala se u njenim snovima zmija koja ne sme da pređe preko senke drveta. U takvim slučajevima, zmija se obično pela uz drvo i ponašala kao da je grana sve dok neka ptica ne bi sletela na nju. Tada bi joj postavila pitanje. Ako ptica ne bi dala tačan odgovor, zmija bi je pojela i Hera nije znala da li ta stvar zaslužuje jednu ili dve rubrike. Drugi najčešće zavođeni artikal u Herinoj knjizi snova bio je jedan majušni dečak. Otac tog deteta nije jeo ništa osim mesa, a mati ništa osim sočiva; dete zbog oca nije moglo da okusi ništa sem mesa, a zbog matere ništa sem sočiva i tako je dolazilo da umre od gladi u Herinom snu.

– Očigledno mi u sebi i drugi u nama prevaljujemo svakodnevno veliko rastojanje – beležila je Hera na belinama svoje knjige inventara – to putovanje obavljamo vrstom unutrašnjih pokreta brzih i kadrih da prevale prostor koji u životu nikada nećemo prevaliti. To unutrašnje kretanje u snu je savršenije od spoljašnjeg, jer nepokretnost je nepogrešiva, ona je prapokretač svega i obuhvata i kretanje u svojoj nepomičnosti. Ali – mislila je ona dalje – san se može shvatiti i kao životinja.

Pošto je zajedno sa bratom još u detinjstvu učila strane jezike, Hera je sa posebnom pažnjom inventarisala jezičke oblike kojim su se služile ona i druge osobe u njenom snu. Bilo je to nešto kao gramatika snova, lingvistika sanjarenja i leksikon reči upotrebljenih za vreme spavanja. Taj Herin rečnik nalikovao je, uostalom, sasvim onim „psećim rečnicima” koji su bili u modi poznih dvadesetih godina dvadesetog veka kod mladih gospođica. One su u njih unosile izraze koje razumeju njihovi hrtovi, pudlice ili bul-terijeri. Tako je i u Herinom rečniku san tretiran kao životinja koja ne govori istim jezikom kao njen gospodar, ali poneke reči iz Herinog jezika jave može da nauči, kao što je i Hera počela polako da uči gramatiku jezika te čudne životinje i zaključila da u jeziku snova postoje sve imenice, ali da glagoli nemaju sva vremena kao u stvarnosti.

 

Milorad Pavić

 

Izvor: Pavić 1996: Milorad Pavić, Unutrašnja strana vetra, Beograd: IK „Draganić”, str. 9–12.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Fejat_Sejdic
Prethodni članak

Umro je trubač Fejat Sejdić

Danica_Tomić
Naredni članak

Danica Tomić je postala prva žena pilot u Srbiji