АктуелностиЗанимљивости

М. ПАВИЋ: ЖЕНА У ПРВОМ ДЕЛУ ЖИВОТА РАЂА, А У ДРУГОЈ УБИЈА И САХРАЊУЈЕ СЕБЕ

 – Жена у првом делу свог живота рађа, а у другој убија и сахрањује себе или оне око себе. Питање је када почиње тај други део?

Са тим мислима студенткиња хемије Херонеја Букур разлупа кувано јаје о чело и поједе га. То је било све што је имала од залиха. Носила је веома дугу косу и њом се обувала уместо кашиком за ципеле. Становала је на најпрометнијем месту у Београду, у изнајмљеној соби више кафане Златно буренце и држала расхлађивач пун љубавних романа и шминке. Била је млада, гужвала је новчанице у шаци као марамицу када би ишла у куповину и сањала да негде на мору легне по подне на воду и одспава пола сата. Сећала се очевих руку по којима су као таласи терани ветром текле боре и умела да ћути у дуру и молу. Звали су је Хера, обожавала је паприку, носила вечито ољућен пољубац, а под белим хемичарским огртачем пар бркатих сиса. Била је брза да може себи ухо одгристи, варила је већ у устима и схватала да се сваких неколико векова нека женска имена промену у мушка, док остало остаје исто.

Било је, међутим, нешто што никако није успевала да уклопи у своју чисту слику света. То су били снови. Откуд у таквом једноставном животу, у коме се може трчати само између два уха, сваке вечери нешто тако необјашњиво као што су снови? Нешто што траје и после смрти.

– Снови се реинкарнирају – мислила је Хера – и то често женски снови у мушком телу и обратно… Колико света само човек среће у последње време у сновима! Као никад! Већ сам пренасељена!

Тако је закључила Хера, без размишљања купила тврдо укоричену књигу за инвентарисање и почела по свим правилима двојног књиговодства да пописује своје снове. Била је решена да ствар истера на чистину. Евидентирала је све што се јављало у тим сновима: порцулан, крушке и грађевине, инороге и коње, укоснице и бродове, дивље магарце и анђеле, чаше и стабла перидекса на којима слетели голуб постаје врана, кухињске столице и јехидне које се оплођују кроз уши, аутомобиле и мирисну рику пантера која неодољиво привлачи осталу дивљач из њених снова – све је редом заводила у за то одређене одељке утврђујући сваком артиклу број, цену и датум уношења у књигу. Нарочито често јављала се у њеним сновима змија која не сме да пређе преко сенке дрвета. У таквим случајевима, змија се обично пела уз дрво и понашала као да је грана све док нека птица не би слетела на њу. Тада би јој поставила питање. Ако птица не би дала тачан одговор, змија би је појела и Хера није знала да ли та ствар заслужује једну или две рубрике. Други најчешће завођени артикал у Хериној књизи снова био је један мајушни дечак. Отац тог детета није јео ништа осим меса, а мати ништа осим сочива; дете због оца није могло да окуси ништа сем меса, а због матере ништа сем сочива и тако је долазило да умре од глади у Херином сну.

– Очигледно ми у себи и други у нама преваљујемо свакодневно велико растојање – бележила је Хера на белинама своје књиге инвентара – то путовање обављамо врстом унутрашњих покрета брзих и кадрих да превале простор који у животу никада нећемо превалити. То унутрашње кретање у сну је савршеније од спољашњег, јер непокретност је непогрешива, она је прапокретач свега и обухвата и кретање у својој непомичности. Али – мислила је она даље – сан се може схватити и као животиња.

Пошто је заједно са братом још у детињству учила стране језике, Хера је са посебном пажњом инвентарисала језичке облике којим су се служиле она и друге особе у њеном сну. Било је то нешто као граматика снова, лингвистика сањарења и лексикон речи употребљених за време спавања. Тај Херин речник наликовао је, уосталом, сасвим оним „псећим речницима” који су били у моди позних двадесетих година двадесетог века код младих госпођица. Оне су у њих уносиле изразе које разумеју њихови хртови, пудлице или бул-теријери. Тако је и у Херином речнику сан третиран као животиња која не говори истим језиком као њен господар, али понеке речи из Хериног језика јаве може да научи, као што је и Хера почела полако да учи граматику језика те чудне животиње и закључила да у језику снова постоје све именице, али да глаголи немају сва времена као у стварности.

 

Милорад Павић

 

Извор: Павић 1996: Милорад Павић, Унутрашња страна ветра, Београд: ИК „Драганић”, стр. 9–12.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Fejat_Sejdic
Претходни чланак

Умро је трубач Фејат Сејдић

Даница_Томић
Наредни чланак

Даница Томић је постала прва жена пилот у Србији