Da se ne zaboraviZanimljivosti

M. Crnjanski: Nacion serbski – samo pritoka mora rosijskog

„Višnjevski je tvrdio da je nesreća Srba, koji se sele u Rosiju, u tome, da ne vide da su stigli u Rosiju, kad stignu u Rosiju.
Govore svima i svakome da su došli, zato, da Serbi ostanu.
To je nepametno.
Treba da se požure i pretvore što pre, u Ruse.
Petersburg je, kaže, za strance, pakao!
Iako ih je u Rosiji mnogo!
Ima ih i na Dvoru.
Ali svi su sumnjivi, a neki su već zagatili vrata u Sibiru!
On želi svojim bivšim sunarodnicima dobro. Treba na njega da se ugledaju. Svi treba da se na njega ugledaju.
Nacion serbski, kao i ostali mali narodi, samo su pritoke, koje bi trebale da se, što pre, sretno i zadovoljno, uliju u veliko more rosijsko. U silni, beskrajni, bezbrojni, rosijski narod!
Slava Bogu!
Isakovičevi sunarodnici – govorio je Višnjevski – kad stignu u Rosiju, neće da govore ruski, nego serbski zapovedaju i serbski tuguju. Neće da se žene rosijskim devojkama, nego vuku za sobom svoje žene i naseljavaju se, kad u Kijev stignu, svi, u istu ulicu. A posle traže da ih Rusi nasele, u istu provinciju. Drže se jedno drugoga, kao pijan plota. A što je najgore, dojadili su već Kostjurinu, izjavama, da Rusi treba da svete Kosovo. Put rosijski, međutim, ne vodi u Serviju – da izvini Isakovič – nego u Konstatinopolj, na Bosfor.
Isakovič je, pri tim razgovorima, koje je vodio jetko, zastupao mišljenje da je prirodno, što nesretni ljudi pričaju svoju nesreću, i traže pomoć u silnom, bratskom, carstvu. Eto i Črnogorci šalju u Rosiju vladiku černogorskog Vasilija, o kome je slušao u Beču.
Višnjevski mu je, međutim, dokazivao da nije to glavno; glavno je da došljaci, prvo, jedno drugo pomažu, a ne da se svađaju. Da počnu, isprva, da hvataju veze u Petersburgu. Isakovič, na primer, kad stigne u Kijev, treba da hvali sve, što je u Tokaju video, a da prećuti, ako mu se ponešto nije dopalo. Srbi, nažalost, rade obratno. Tužakaju se, pa su dosadili svakom u Kijevu.

Sa jednim mirnim izrazom lica, Višnjevski reče Pavlu da zna da se, među Srbima, i u Beču, priča o njemu i njegovom haremu, ali šta to smeta rosijskom carstvu i pravoslavlju? To se one, koji kroz Tokaj prolaze, ništa ne tiče.
Glavno je, reče, Višnjevski, stvoriti prijatno, lepo, mišljenje, o Srbima, na Dvoru. Serbski nacion treba da izgleda, izdaleka, Rusima, kao neki vitez, koji će pomoći da se Turčin istera iz Evrope, natrag, u svoju postojbinu. Treba praviti karijeru, hvatati mesta, govoriti ruski, zaboraviti Serviju. Bilo pa prošlo! Sve ima da bude, od ledenog mora, negde tamo na vrhu Azije, pa do Trijesta, o kom je Isakovič pričao, rosijsko. On, Višnjevski, oseća se Rus, a ne Srbin.
Srbin je malo, Rus veliko!
Isakovič je neko vreme protivslovio Višnjevskom, a zatim se samo tužno i gorko od njega praštao. Nije, posle takvih razgovora, dugo, mogao da zaspi, i bio je budan dok Sunce nije granulo.ˮ

Odlomak iz Druge knjige seoba Miloša Crnjanskog

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Untitled
Prethodni članak

SRPSKI NARODNI KALENDAR 2018 (5. jun)

Smail-aga Ćemalović
Naredni članak

Smail-aga Ćemalović – gradonačelnik Mostara koji je Lučki most nazvao po Stepi Stepanoviću