Да се не заборавиЗанимљивости

М. Црњански: Национ сербски – само притока мора росијског

„Вишњевски је тврдио да је несрећа Срба, који се селе у Росију, у томе, да не виде да су стигли у Росију, кад стигну у Росију.
Говоре свима и свакоме да су дошли, зато, да Серби остану.
То је непаметно.
Треба да се пожуре и претворе што пре, у Русе.
Петерсбург је, каже, за странце, пакао!
Иако их је у Росији много!
Има их и на Двору.
Али сви су сумњиви, а неки су већ загатили врата у Сибиру!
Он жели својим бившим сународницима добро. Треба на њега да се угледају. Сви треба да се на њега угледају.
Национ сербски, као и остали мали народи, само су притоке, које би требале да се, што пре, сретно и задовољно, улију у велико море росијско. У силни, бескрајни, безбројни, росијски народ!
Слава Богу!
Исаковичеви сународници – говорио је Вишњевски – кад стигну у Росију, неће да говоре руски, него сербски заповедају и сербски тугују. Неће да се жене росијским девојкама, него вуку за собом своје жене и насељавају се, кад у Кијев стигну, сви, у исту улицу. А после траже да их Руси населе, у исту провинцију. Држе се једно другога, као пијан плота. А што је најгоре, дојадили су већ Костјурину, изјавама, да Руси треба да свете Косово. Пут росијски, међутим, не води у Сервију – да извини Исакович – него у Констатинопољ, на Босфор.
Исакович је, при тим разговорима, које је водио јетко, заступао мишљење да је природно, што несретни људи причају своју несрећу, и траже помоћ у силном, братском, царству. Ето и Чрногорци шаљу у Росију владику черногорског Василија, о коме је слушао у Бечу.
Вишњевски му је, међутим, доказивао да није то главно; главно је да дошљаци, прво, једно друго помажу, а не да се свађају. Да почну, испрва, да хватају везе у Петерсбургу. Исакович, на пример, кад стигне у Кијев, треба да хвали све, што је у Токају видео, а да прећути, ако му се понешто није допало. Срби, нажалост, раде обратно. Тужакају се, па су досадили сваком у Кијеву.

Са једним мирним изразом лица, Вишњевски рече Павлу да зна да се, међу Србима, и у Бечу, прича о њему и његовом харему, али шта то смета росијском царству и православљу? То се оне, који кроз Токај пролазе, ништа не тиче.
Главно је, рече, Вишњевски, створити пријатно, лепо, мишљење, о Србима, на Двору. Сербски национ треба да изгледа, издалека, Русима, као неки витез, који ће помоћи да се Турчин истера из Европе, натраг, у своју постојбину. Треба правити каријеру, хватати места, говорити руски, заборавити Сервију. Било па прошло! Све има да буде, од леденог мора, негде тамо на врху Азије, па до Тријеста, о ком је Исакович причао, росијско. Он, Вишњевски, осећа се Рус, а не Србин.
Србин је мало, Рус велико!
Исакович је неко време противсловио Вишњевском, а затим се само тужно и горко од њега праштао. Није, после таквих разговора, дуго, могао да заспи, и био је будан док Сунце није грануло.ˮ

Одломак из Друге књиге сеоба Милоша Црњанског

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Untitled
Претходни чланак

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР 2018 (5. јун)

Смаил-ага Ћемаловић
Наредни чланак

Смаил-ага Ћемаловић – градоначелник Мостара који је Лучки мост назвао по Степи Степановићу