Pre skoro *dve godine obeležen je jubilej dva veka od Bitke za Loznici i odata je počast istaknutom lozničkom vojvodi i predvodniku Antoniju Bogićeviću. On je rođen oko 1758. godine u selu Klupcima blizu Loznice, u rađevinskoj knežini sokoske, odnosno zvorničke nahije. Njegovi preci su se u Jadar doselili iz Drobnjaka. Anta je odrastao baveći se zemljoradnjom i trgovinom stoke, kao i većina Srba toga vremena. Stasao je u momka koji se ugledom brzo izdvojio u svom zavičaju i izabran je za seoskog kmeta.

Ubistvo hajduka Ćurčije

Ustanak koji je početkom 1804. godine planuo Srbijom, zahvatio je i Loznicu i Jadar. Ta oblast pripadala je zvorničkom sandžaku koji je bio u okviru Bosanskog pašaluka. Jadar i Rađevinu je na oružje digao hajdučki harambaša Đorđe Obradović Ćurčija. Vuk Stefanović Karadžić, savremenik i pisar Đorđa Ćurčije, ostavio je ovakav zapis: „Ustanak u Jadru i Rađevini podiže Đorđe Ćurčija, hajdučki harambaša, koji je posle drugog sukoba sa Jakovom Nenadovićem napusti borbe na Vračaru, te vrativši se, pobuni Rađevinu i Jadar i Turke otera preko Drine.ˮ U avgustu 1804. godine po nalogu Jakova Nenadovića, Ćurčija je s trojicom svojih ljudi ubijen u Novom Selu kod Loznice. Presudnu ulogu u borbama za Jadar preuzeo je Anta Bogićević.

Starao se da sakupi što više ljudi i oružja za ustanak i bio je iuzetno vešt organizator u borbi. Sa svojom vojskom štitio je Loznicu, koja je bila česta meta turskih napada. Čitavo Podrinje 1807. godine priključilo se ustanicima u zajedničkoj borbi protiv turskog neprijatelja i Rađevina i Jadar su oslobođeni. U tim borbama najviše se istakao Anta Bogićević. Narodni pevač opevao je njegovo junaštvo:

Car vezira na divan poziva:

Moj vezire, što mi već ne dođeš?

A moj care, kako ću ti doći

kad ne mogu kroz Loznicu proći

od gospodstva Bogićević Ante

i njegovih silnijeh junaka

od sarkuna i od jatagana,

od sabalja i tankih pušaka.

Iste 1807. godine Karađorđe je Antu Bogićevića postavio za lozničkog vojvodu.

Bitka za Loznicu

Spretan i hrabar vojskovođa, Anta Bogićević je postao stalni čuvar granice na Drini, braneći je od čestih turskih upada iz Bosne. Žestok okršaj s Turcima imao je krajem 1807. godine kada je neprijatelj potpuno pokolio Loznicu, ali je neustrašivi vojvoda sa svojom vojskom suzbio njihov napad i proterao ih preko Drine. Ratovao je protiv Turaka u svim bitkama u svom zavičaju i okolini i uvek je iz boja izlazio kao pobednik. Borio se na Krupnju, Ražnju, Rađevom polju.

Najslavnija bitka Antine ratničke biografije i jedna od najznačajnijih u prvom srpskom ustanku bila je ona za osvajnje Loznice 1810. godine. Pod komandom Ali-paše Vidajića tri hiljade Turaka se niz Drinu šajkama spustilo do polja Tičara, u blizini Loznice. Srpsku vojsku od oko hiljadu dvesta ratnika predvodio je vojvoda Bogićević. Opsada gradskih bedema trajala je dvanaest dana a glavna bitka vođena je sredinom oktobra 1810. godine. Anti Bogićeviću, Milošu Pocercu i Milosavu Bakalu pritekli su u pomoć vojvode Luka Lazarević i Jakov Nenadović sa svojom vojskom iz šabačke i valjevske nahije. Turci su pretrpeli veliki poraz i sprečen je prodor njihove vojske u unutrašnjost Srbije. Za ovu bitku vožd Karađorđe je u pismu koje je uputio Sojvetu rekao da „krvavije batalije nikad nije biloˮ.

Ilustracija Bitka za Loznicu (Izvor: Vikipedija)

Iskopali grob i odsekli glavu

Hrabri loznički vojvoda razboleo se i umro krajem aprila 1813. godine. Sahranjen je na šancu u Loznici, ali su Turci iz osvete iskopali Antino telo, odsekli mu glavu i odneli u Zvornik, a trup bacili u reku Štiru. Ipak, Srbi su pronašli Antino telo i sahranili ga pored lozničke crkve. Posle Antine smrti za lozničkog vojvodu je postavljen njegov maloletni sin Bogosav Bojo Bogićević.

Grob Ante Bogićevića (Foto: Vikipedija)

Anta je bio oženjen Anđelijom Dragićević, s kojom je imao sinove Spasoja, koji je rano preminuo, Bogosava i Miloša, kćeri Tomaniju i drugu ćerku udatu za kapetana Đuku Stojićevića, mlađeg brata pocerskog vojvode Miloša Stojićevića Pocerca. Antin sin, potpukovnik Miloš Bogićević, bio je šabački okružni načelnik i drugi upravnik (gradonačelnik) Beograda, a ubio ga je Toma Vučić Perišić kada je 1844. godine ugušio Katansku bunu.

Mihajlo Bogićević, vojvodin unuk, od oca Miloša, posle kojeg je i sam bio predsednik beogradske opštine, ali i ministar

Antina kćerka Tomanijaje bila udata za gospodara Jevrema Obrenovića, čiji je unuk bio prvi kralj moderne Srbije, Milan Obrenović. Po ovom vojvodi nazvani su trgovi u Loznici i Banji Koviljači i ulice u Beogradu, Šapcu, Tršiću, Lozničkom polju, Lipnici i Lipničkom Šoru, a njegovo ime nosi i osnovna škola u Loznici.

O Bogićevićima je pisao i Slobodan Jovanović: „Kao što su u valjevskoj nahiji Karađorđevići bili jaki zbog rodbinskih veza sa tamošnjom porodicom, Nenadovićima, tako su i u Mačvi Obrenovići bili jaki zbog rodbinskih veza s tamošnjom prvom porodicom, Bogićevićima. Žena Jevremova ’gospoja Tomanija’ bila je od tog roda.ˮ

Bista A. Bogićeviću postavljena je pedesetih godina prošlog veka ispred škole u Loznici koja nosi vojvodino ime, a baštini tradiciju škole otvorene 1795. u koju je išao i Vuk S. Karadžić

 Lozničkog vojvodu opevao je guslar Filip Višnjić u pesmi Boj na Loznici:

Zarječe se paša Ali-paša
u Zvorniku u svojemu gradu
na ćitabu svome alkuranu:

…………………………………………..

Kad sakupim vojsku u Zvornika,
pogradiću orahove šajke,
šajke lake, orahove lađe,
u Zvorniku, u mojemu gradu,
pa ću šajke spustiti niz Drinu,
ja pre vojskom pokraj Drine poći,
s vojskom sići do polja Tičara,
na Tičaru s vojskom Drinu preći
na Loznicu hoću udariti

………………………………………………..

Mislim sjesti u b’jelu Loznicu
do Ilijana il’ do Pantelejina,
a kad sjednem u b’jelu Loznicu,
pohvataću Vlaške poglavice:
Jakova ću na kolac nabiti,
a Luku ću živa oderati,
Miloša ću s konjima istrgati
Čupića ću britkom sabljom posjeć,
Cincara ću na vatri spaliti;
kučku kurvu Bogićević-Antu,
koji mi je Jadar posvojio
i pod svoje krilo privatio,
hoću njega na kolo vrgnuti.

…………………………………………………

Biše Turci ukraj vode Drine,
biše Turci za petnaest dana,
ne šćedoše zametati kavge,
a kad svoju odmoriše vojsku

………………………………………………..

Na Loznicu složno udariše

………………………………………………..

U gradu su do tri vojevode,
prvo jeste Srpska vojevoda
od Loznice Bogićević Anto,
a drgo je Srpska vojevoda
po imenu Miloš od Pocerja,
a treće je Srpska vojevoda
ja iz Šapca Bakal Milosave.
Trči Anto po bedemu gradu
kano sokô po jelovu granju,
po bedemo poređa barjake,
a Srbine meće na busije;
viče Anto grlom bijelijem,
Viče Anto kô da soko klikće,
oko sebe Srbadiju rabri:
„O Srbini, ne boj te se braćo!
Pun’te puške, a tucite Turke,
nek je Turak’ sto hiljada vojske,
nas u gradu dvadeset stotina,
neka znate, razbićemo Turke.
Ne žalite praha ni olova,
u mene je dosta džebane:
da ložimo tri mjeseca dana.ˮ

……………………………………………………

Bogo mili i Bogorodice!
Od kako je postala Loznica,
nisu ljepše Srbe zadobili
nego tada kad razbiše Turke.

AUTOR: Marija Delić

IZVOR: Istorija revija, Ecoprint d. o. o., Beograd, 2012.