Да се не заборавиЗанимљивости

Лознички војвода Антa Богићевић – чувар границе на Дрини

Пре скоро *две године обележен је јубилеј два века од Битке за Лозници и одата је почаст истакнутом лозничком војводи и предводнику Антонију Богићевићу. Он је рођен око 1758. године у селу Клупцима близу Лознице, у рађевинској кнежини сокоске, односно зворничке нахије. Његови преци су се у Јадар доселили из Дробњака. Анта је одрастао бавећи се земљорадњом и трговином стоке, као и већина Срба тога времена. Стасао је у момка који се угледом брзо издвојио у свом завичају и изабран је за сеоског кмета.

Убиство хајдука Ћурчије

Устанак који је почетком 1804. године плануо Србијом, захватио је и Лозницу и Јадар. Та област припадала је зворничком санџаку који је био у оквиру Босанског пашалука. Јадар и Рађевину је на оружје дигао хајдучки харамбаша Ђорђе Обрадовић Ћурчија. Вук Стефановић Караџић, савременик и писар Ђорђа Ћурчије, оставио је овакав запис: „Устанак у Јадру и Рађевини подиже Ђорђе Ћурчија, хајдучки харамбаша, који је после другог сукоба са Јаковом Ненадовићем напусти борбе на Врачару, те вративши се, побуни Рађевину и Јадар и Турке отера преко Дрине.ˮ У августу 1804. године по налогу Јакова Ненадовића, Ћурчија је с тројицом својих људи убијен у Новом Селу код Лознице. Пресудну улогу у борбама за Јадар преузео је Анта Богићевић.

Старао се да сакупи што више људи и оружја за устанак и био је иузетно вешт организатор у борби. Са својом војском штитио је Лозницу, која је била честа мета турских напада. Читаво Подриње 1807. године прикључило се устаницима у заједничкој борби против турског непријатеља и Рађевина и Јадар су ослобођени. У тим борбама највише се истакао Анта Богићевић. Народни певач опевао је његово јунаштво:

Цар везира на диван позива:

Мој везире, што ми већ не дођеш?

А мој царе, како ћу ти доћи

кад не могу кроз Лозницу проћи

од господства Богићевић Анте

и његових силнијех јунака

од саркуна и од јатагана,

од сабаља и танких пушака.

Исте 1807. године Карађорђе је Анту Богићевића поставио за лозничког војводу.

Битка за Лозницу

Спретан и храбар војсковођа, Анта Богићевић је постао стални чувар границе на Дрини, бранећи је од честих турских упада из Босне. Жесток окршај с Турцима имао је крајем 1807. године када је непријатељ потпуно поколио Лозницу, али је неустрашиви војвода са својом војском сузбио њихов напад и протерао их преко Дрине. Ратовао је против Турака у свим биткама у свом завичају и околини и увек је из боја излазио као победник. Борио се на Крупњу, Ражњу, Рађевом пољу.

Најславнија битка Антине ратничке биографије и једна од најзначајнијих у првом српском устанку била је она за освајње Лознице 1810. године. Под командом Али-паше Видајића три хиљаде Турака се низ Дрину шајкама спустило до поља Тичара, у близини Лознице. Српску војску од око хиљаду двеста ратника предводио је војвода Богићевић. Опсада градских бедема трајала је дванаест дана а главна битка вођена је средином октобра 1810. године. Анти Богићевићу, Милошу Поцерцу и Милосаву Бакалу притекли су у помоћ војводе Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић са својом војском из шабачке и ваљевске нахије. Турци су претрпели велики пораз и спречен је продор њихове војске у унутрашњост Србије. За ову битку вожд Карађорђе је у писму које је упутио Сојвету рекао да „крвавије баталије никад није билоˮ.

Илистрација Битка за лозницу (Извор: Википедија)

Илустрација Битка за Лозницу (Извор: Википедија)

Ископали гроб и одсекли главу

Храбри лознички војвода разболео се и умро крајем априла 1813. године. Сахрањен је на шанцу у Лозници, али су Турци из освете ископали Антино тело, одсекли му главу и однели у Зворник, а труп бацили у реку Штиру. Ипак, Срби су пронашли Антино тело и сахранили га поред лозничке цркве. После Антине смрти за лозничког војводу је постављен његов малолетни син Богосав Бојо Богићевић.

Гроб Анте Богићевића (Фото: Википедија)

Гроб Анте Богићевића (Фото: Википедија)

Анта је био ожењен Анђелијом Драгићевић, с којом је имао синове Спасоја, који је рано преминуо, Богосава и Милоша, кћери Томанију и другу ћерку удату за капетана Ђуку Стојићевића, млађег брата поцерског војводе Милоша Стојићевића Поцерца. Антин син, потпуковник Милош Богићевић, био је шабачки окружни начелник и други управник (градоначелник) Београда, а убио га је Тома Вучић Перишић када је 1844. године угушио Катанску буну.

Михајло Богићевић, војводин унук, од оца Милоша, после којег је и сам био председник београдске општине, али и министар

Михајло Богићевић, војводин унук, од оца Милоша, после којег је и сам био председник београдске општине, али и министар

Антина кћерка Томанијаје била удата за господара Јеврема Обреновића, чији је унук био први краљ модерне Србије, Милан Обреновић. По овом војводи названи су тргови у Лозници и Бањи Ковиљачи и улице у Београду, Шапцу, Тршићу, Лозничком пољу, Липници и Липничком Шору, а његово име носи и основна школа у Лозници.

О Богићевићима је писао и Слободан Јовановић: „Као што су у ваљевској нахији Карађорђевићи били јаки због родбинских веза са тамошњом породицом, Ненадовићима, тако су и у Мачви Обреновићи били јаки због родбинских веза с тамошњом првом породицом, Богићевићима. Жена Јевремова ’госпоја Томанија’ била је од тог рода.ˮ

Биста А. Богићевићу постављена је педесетих година прошлог века ииспред школе у Лозници која носи војводино име, а баштини традицију школе отворене 1795. и у коју је ишао и Вук С. Караџић

Биста А. Богићевићу постављена је педесетих година прошлог века испред школе у Лозници која носи војводино име, а баштини традицију школе отворене 1795. у коју је ишао и Вук С. Караџић

 Лозничког војводу опевао је гуслар Филип Вишњић у песми Бој на Лозници:

Зарјече се паша Али-паша
у Зворнику у својему граду
на ћитабу своме алкурану:

…………………………………………..

Кад сакупим војску у Зворника,
поградићу орахове шајке,
шајке лаке, орахове лађе,
у Зворнику, у мојему граду,
па ћу шајке спустити низ Дрину,
ја пре војском покрај Дрине поћи,
с војском сићи до поља Тичара,
на Тичару с војском Дрину прећи
на Лозницу хоћу ударити

………………………………………………..

Мислим сјести у б’јелу Лозницу
до Илијана ил’ до Пантелејина,
а кад сједнем у б’јелу Лозницу,
похватаћу Влашке поглавице:
Јакова ћу на колац набити,
а Луку ћу жива одерати,
Милоша ћу с коњима истргати
Чупића ћу бритком сабљом посјећ,
Цинцара ћу на ватри спалити;
кучку курву Богићевић-Анту,
који ми је Јадар посвојио
и под своје крило приватио,
хоћу њега на коло вргнути.

…………………………………………………

Бише Турци украј воде Дрине,
бише Турци за петнаест дана,
не шћедоше заметати кавге,
а кад своју одморише војску

………………………………………………..

На Лозницу сложно ударише

………………………………………………..

У граду су до три војеводе,
прво јесте Српска војевода
од Лознице Богићевић Анто,
а дрго је Српска војевода
по имену Милош од Поцерја,
а треће је Српска војевода
ја из Шапца Бакал Милосаве.
Трчи Анто по бедему граду
кано сокô по јелову грању,
по бедемо поређа барјаке,
а Србине меће на бусије;
виче Анто грлом бијелијем,
Виче Анто кô да соко кликће,
око себе Србадију рабри:
„О Србини, не бој те се браћо!
Пун’те пушке, а туците Турке,
нек је Турак’ сто хиљада војске,
нас у граду двадесет стотина,
нека знате, разбићемо Турке.
Не жалите праха ни олова,
у мене је доста џебане:
да ложимо три мјесеца дана.ˮ

……………………………………………………

Бого мили и Богородице!
Од како је постала Лозница,
нису љепше Србе задобили
него тада кад разбише Турке.

АУТОР: Марија Делић

ИЗВОР: Istorija revija, Ecoprint d. o. o., Beograd, 2012.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

zgrada-zavoda
Претходни чланак

Основан је Републички завод за заштиту споменика културе

apis-660x450
Наредни чланак

Стрељан је пуковник Драгутин Димитријевић Апис