АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ЛОЛА: Живот ће тек сад учинити се бесмислен и тежак

 

Одмичући у модру раван испод брега, она их брзо изгуби из вида и угледа за собом само збрку догађаја и својих осећања. Збрку свега.

Осети да је обухвата очај који је знала, који је осећала ретко, али тад с грозном јасноћом. Данима сањајући у сну понор у који пада. Види, стигне до њега, не може да стане, корача и пада.

Друм је нестајао у блатишту и голом шибљу крај шума, у таласастом земљишту пуном сиромашних села, са далеким плавим обронком планина. Из окопнелог снега вода је цурила дуж друма и путовање се претвори у гацање по лапавици и блатишту, прскање копита, довикивање слугу, увек са модрим, хладним небом у даљини.

У ствари, и до Валерштајна било јој је мало стало и радовала се што је једном дошао крај тој лудој и прљавој земљи и што је чека Париз и велики балови Опере, а још више galop-ronde у Опери-комик. Хтела је да живи, и пре свега да се наужива, после овог досадног сна и уздржљивог живота у Баварској.

„Покајаће се он кроз који дан, али ће бити доцкан”, поче тад да мисли, заваливши се у колима, крај своје доге, на краља, „и оно што је проживео са мном тек ће сад видети колико је било лепо. Подмладила сам га била, научила га да мисли, да заповеда, да ужива, и само је његова слабост крива што смо довде дошли. Живот ће тек сад учинити се бесмислен и тежак, кад мене не буде било, и осетиће да треба да ми буде захвалан. Биће му тешко. Патиће не само зато што неће моћи да ме зове к себи, већ нарочито зато што више неће знати ни где сам, ни шта радим, ни да ли ми је зло или добро. Можда ће у њему, старцу, проћи и ова љубав, али колико ће му, пролазећи, измучити душу!”

Прилазећи, после мучног путовања, у неком стању сталног сна и умора, после подне, Аугсбургу, она зажеле да краљу напише писмо. Била је узнемирена судбином својих улога и уштеђевина у банкама и хтела је да га подсети да му је још увек на бризи. Пошто јој није било мило да свраћа у гостионицу у којој је, пре годину дана, у јесен, провела три ноћи са кнезом Ројсом, наредила је да кола стану, при првој гостионици, те је сишла са својом догом.

„Застала сам, у једној старој гостионици, у Аугсбургу, Величанство, да одморим коње и своју Маријет и да се исплачем до миле воље. Не знам куда ћу, јер за мене сад више ништа смисла нема. Сећам се Тебе и никог више на свету. Мислим на наше ноћи у снегу, дивне, незаборавне, на твоју доброту. Све је ситно и пролазно крај тога, Луј. Нисмо се показали достојни наше љубави, задовољили смо само своја чула, зато ћеш ме заборавити, мада бих ти, кад бих могла да се вратим дала сву своју душу, коју си имао увек. Остави тај град где живиш и не заборави да ћу ићи у Италију, да те чекам. Дрхтим за судбином твојом и уживам при помисли да си мој. Твоје краљевско чело, твоје мудре светле очи и твоја жарка љубав песника и уметника. Не заборавите ме и пишите ми у Женеву. Ја ћу вас чекати тамо док год будете хтели. Бог је био против наше љубави.

Лола”

ИЗВОР: Црњански 2020: Милош Црњански, Кап шпанске крви, Шабац: „Суматра издаваштво”, стр. 192‒194.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

петковић
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

vreme-najava
Наредни чланак

Почео је први међународни Салон аутомобила