Да се не заборавиЗанимљивости

ЉУДИМА КОЈИ СУ БОЉИ ОД НАС САМИХ: ПРИКАЗ КЊИГЕ „ПРЕКО ПРАГАˮ ВЛАДИКЕ ГРИГОРИЈА

Књига прича Преко прага преосвећеног владике Григорија једна je од најчитанијих књига на српском говорном подручју. Допринијеле су томе престижне награде Кочићево перо и Кочићева књига, такође, ауторитет и популарност коју владика ужива у православном свијету. Међутим, навино је помишљати да сама књига која доживљава своје четврто издање, за данашње вријеме у веома озбиљним тиражима, не садржи и неке крупне литерарне разлоге због којих стиче велику популарност, а која није резултат естрадности какву нуде бестселери с наших простора.

Већина досадашњих промотера, међу којима су и неки истакнути писци и академици, посебно су нагласили једноставност нарације, односно, лаку читљивост ове књиге. Заиста, такав стваралачки приступ, готово лишен великих књижевних претензија, као и споменути рецепцијски аргумент, умногоме одударају од поетичких токова савремене српске књижевности, што, можда и мимо намјере самог аутора да се равна са савременицима, омогућава достизање онога што се у умјетности највише цијени, а то је оригиналност, чије основно својство у овом случају јесте једноставност. Међутим, размишљање у таквом смјеру могло би нас довести до једног естетског и рецепцијског парадокса. Наиме, можда се Вук Караџић нашалио када је дао препоруку да треба писати тако да неписмен може слушати, а писмен читати, али у томе је исказан један од највиших идеала свакога писања, поготово књижевног. Ако је неки наш писац досегао такав идеал разумљивости и функционалности књижевног текста, који је, дакле, подједнако изазован и доступан читаоцима најразноврснијих компетенција, онда је то Иво Андрић. Ако је неки писац евидентно присутан у збирци прича Преко прага, онда је то Ивo Андрић, али не само зато што га аутор зазива већ на почетку своје књиге, већ стога што хуманистички и егзистенцијални оквир скоро сваке, од укупно двадесет и три приче отвара андрићевске видике и наративне стратегије. У неким причама андрићевску магију аутор достиже тако што успијева да на малом простору, у само једној реченици, оформи наративну интригу и необичност карактера par excellence. (Примјера ради, један од мемоарских записа из књиге Преко прага почиње на сљедећи начин: „Ратне 1994. упутили смо се на Свету гору – један добри старац, један мој добар друг, један тужни човјек и ја.ˮ Рекло би се, наизглед, најједноставнија карактеризација. Међутим, није тако, јер већ од те иницијалне позиције увиђамо да се ту не развија тек један хронотоп пута/путовања, већ истовремено и путовање у средиште људске душе, што је и најављено ефектним квалификативима: „добар другˮ „добри старацˮ и „тужни човјекˮ, при чему би се могло рећи да читава књига доноси, заправо, трагање за добротом и тугом, што све има катарзичну функцију, а о чему ће и касније бити ријечи.)

С друге стране, ако имамо у виду саму природу ове књиге, поготово теолошко образовање и еминентно теолошко звање њеног аутора, онда се Вукова епистемологија читања и писања текстова може размотрити из још једног контекста. Наиме, за Христове параболе обично се каже да су тако једноставне да их може разумијети и дијете, па опет, о њима су написане стотине хиљада теолошких, филозофских и каквих све не егзегеза. Према томе, једноставност о којој говоримо, а која одликује књигу прича Преко прага, далеко је сложенија него што се може учинити, a своје поријекло има не само у Андрићу, као привилегованом литерарном претку, већ и у самом јеванђељу.

Заиста, ако бисмо тражили неко адекватније жанровско одређење ових прича, онда бисмо их најприје одредили као хришћанске параболе, с елементима библијске нарације. Аутор, готово по правилу, јеванђељске поуке, смјешта на саме завршетке својих прича, што је ефектно рјешење из два разлога. С једне стране, читалац у томе препознаје својеврсно етичко наравоученије, док, с друге стране, у облику ауторског коментара добија кључ за разумијевање нарације. Илустрације ради, задржимо се на причи која носи назив Воз. Прича има наизглед једноставан сиже: аутор нас извјештава о разлозима своје нарочите љубави према возовима, што је пропраћено с неколике анегдотске епизоде. Међутим, када сами крај приче не би регулисао смисао читаве приче, олако бисмо помислили да мотив воза функционише као конвенционална, да не кажемо, банална слика пролaзаности живота. Али ево шта се каже у финалном дијелу: „Живот је једно непрекидно путовање до станице која ће нас највише обрадовати, до апсолутне среће, до мјеста на којем нема туге и бола, до мјеста сусрета са Оним који јесте и који чини да ми јесмо. Свака пролазна радост је само пролазна, успутна станица.ˮ Овај финални дио одмах неутралише помисао да је тема пролазност живота, меланхолија или носталгија, активирајући један сасвим другачији ниво разумијевања који нам открива да је тема, односно, да је воз метафора тражења живота, „апсолутне срећеˮ, „мјеста на којем нема туге и болаˮ, како већ каже аутор. Најзад, овај одломак би могао стајати као мото читаве књиге, сажимајући њену основну идеју, што се може размотрити из једне друге перспективе.

У овој причи остварен је, наиме, један важан топос сусрета. Ако имамо у виду цјелину приче, онда је то сусрет са другим људима, са свијетом – са животом; али то је и сусрета са самим собом, јер до тога доводи свако писање, и свако сјећање, а поготово исповиједање, што је основна наративна техника читаве књиге. Али на највишем нивоу значења аутор говори о сусрету са Богом, односно, како се у причи каже, „са Оним који јесте и који чини да ми јесмоˮ, због чега је тема књиге слутња, ишчекивање, епифаније. Сам назив збирке на то упућује. Прећи „преко прагаˮ у многим причама управо значи: прекорачити границе искуства; издржати највише прагове бола, патње, неправде, туге; страха од смрти, страха од живота, страха од растанка; прекорачити, најзад, прагове у себи самом, који у неким причама имају конотацију античке трагедије – хибриса, трагичке врлине. Тако јунаци ове књиге, било да су историјске личности или наши савременици, страдају свјесно, добровољно, зарад виших хуманистичких идеала, не марећи за норме које прописују било какави друштвени, вјерски или национални оквири. Отуда књига владике Григорија функционише као омаж људима који су, у аристотеловском смислу, бољи од нас самих, док, с друге стране, у складу с учењем православних отаца, потврђују да је добровољна жртва највиша потврда Личности.

ПИШЕ: мр српског језика и књижевности Милорад Дурутовић

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

knez pavle1
Претходни чланак

ДИПЛОМАТИЈА КНЕЗА ПАВЛА КАРАЂОРЂЕВИЋА

osman dikic
Наредни чланак

Умро је песник и публициста Осман Ђикић