Na današnji dan

LJUBIŠA JOCIĆ: Žene su me volele jer sam ih voleo

Neobičnog porekla – deda po majci Srbin, oženjen Francuskinjom, deda po ocu oženjen Mongolkom iz Bugarske – Ljubiša Jocić bio je jedna od najneobičnijih ličnosti srpske književnosti 20. veka. Poznavali su ga kao studenta arhitekture, medicine, ali pre svega kao velikog ženskaroša. Iako se ženio deset puta, tvrdio je da je bio s malo žena, ali da je svaka uz njega dobijala naročiti sjaj.

O tome zašto su ga beogradski nadrealisti ignorisali, Momo Kapor je u knjizi Uspomene jednog crtača napisao: „Nisu mogli da mu oproste sve njegove talente, a još manje mlade supruge koje su bile više nego dvostruko mlađe od njega i koje su ga toliko obožavale da su se čak družile jedna s drugom.”

Imućni Ljubišin otac, vrativši se iz Rusije gde je bio lekar na Kavkazu i Uralu, kupio je kuću u Smiljanićevoj 34, iznad Slavije, i veliko imanje na Ubu, gde se 1910. rodio Ljubiša. Još u najranijem detinjstvu, kako je sam bez ustručavanja pričao, pokazivao je veliki erotizam prema ženskoj posluzi, ljubio je i grizao ženske noge.

Kao mladić, oduševljavao se kuplerajima, u kojima je carovala ruska emigracija. „Te žene su bile i princeze i prostitutke, pune mirisa“, govorio je. U Pariz stiže 1928. sa 18 godina, pohađa školu slikanja i vajanja, zaluđuje se nadrealistima – Bretonom, Elijarom, Aragaonom… Prve stihove objavljuje 1929. u beogradskom časopisu 50 u Evropi, a sledeće godine i prvu knjigu pesama San ili biljka. Objavio je romane Polomljena kola i Draga Mašin, kao i nekoliko knjiga pesama, među kojima je i zbirka Kurir na prozoru, objavljena posle dvanaestogodišnjeg odbijanja izdavača.

„Bio je jedan od retkih Beograđana koji bi damama ljubio ruku. Njegova kuća u Smiljanićevoj 34 dugo vremena je bila kultno mesto umetničkog Beograda – jedan od retkih književnih salona u koji ste mogli doći i bez poziva… A on i njegova mlada supruga ponekad su šokirali goste dočekujući ih potpuno nagi”, napisao je njegov prijatelj Momo Kapor, koji je Ljubišu Jocića, igrom slučaja, pomenuo i u svom poslednjem intervjuu. Na pitanje u kakvim ste odnosima sa svojim porocima, odgovorio je: „Što bi rekao pokojni Ljubiša Jocić, bio sam sve, samo nisam bio lezbijka.”

Ljubiša je najpre bio oženjen Francuskinjom Ženevjev Kutber, s kojom se razišao uoči Drugog svetskog rata, da bi se odmah oženio Engleskinjom Ajlin Baubitn, koja je umrla kao partizanka 1943. negde u Bosni. Posle rata oženio se Verom Matić, darovitom režiserkom, s kojom će snimiti sedam dokumentarnih i lutka-filmova, a za lutka-film Pionir i devojka 1949. u Veneciji su dobili Srebrnog lava. Sam je režirao dvadesetak filmova, među kojima je i film o Mileni Pavlović Barili, kao i film o pesniku Branku Radičeviću.

Prvu izložbu imao je 1955. u Beogradu, a već naredne 1956. izlagao je u Galeriji de Bon u Parizu, dok je o njegovim slikama pisao i slavni francuski pesnik Anri Mišo. Nekoliko godina kasnije pojavio se u filmu Čudna devojka, gde je igrao samog sebe – profesora slikanja i prvog ljubavnika prelepe Špele Rozin.

Nakon razlaza s Verom oženio se kćerkom beogradskog kasapina, čiji je otac bio mlađi od njega, dok je njegova poslednja žena Gordana bila mlađa od njega 40 godina. Upoznao ju je kao devojčicu i on ju je odgajio, da bi se posle završenih studija slikarstva oženio njome.
„Žene su me volele, jer sam ih voleo… Zavideli su mi što sam imao osmeh, što me nije proždirao karijerizam, sujeta, narcisoidnost, nekrofilična birokratska želja za vladanjem… Ili, što sam umeo da volim jednu ženu, a ne da se svake noći balavim s drugom”, govorio je.

U zrelom dobu voleo je da se seća blagih popodneva u javnoj kući na zemunskoj obali i susreta s Milicom Jakovljević – Mir Jam. Bio je nezaobilazni inventar Prešernove kleti, gde je jeo čorbast pasulj i družio se s mladim pesnicima, s podjednakim uvažavanjem, kao što se družio sa Kišom, Kovačem, Liberom Markonijem, Branom Petrovićem.

Ali slobodu je skupo plaćao. Da bi preživeo, radio je i kao kaskader u filmovima. Na kraju je pao u totalnu nemaštinu, a kada se sa Gordanom 1972. preselio na Novi Beograd, stigle su ga i bolesti. U knjizi Raznosač mesečine najveći srpski književni biograf Radovan Popović navodi šta je Ljubiša tada rekao pesniku Miroljubu Todoroviću:
„Zezaju me nesvestice, ali ja ih uporno lečim karateom. Gordana crta, ja tupim. To su novosti o nama.”

Umro je 2. marta 1978. u Beogradu. Danas njegovo ime nosi jedna od značajnijih pesničkih nagrada.

Marko Ristić

Izvor: časopis Istorija, Ecoprint d. o. o., Beograd, novembar, br. 46/2013, str. 46–47.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pexels-photo-1498927
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

tito
Naredni članak

U Beogradu je održana najveća sahrana u XX veku