На данашњи дан

ЉУБИША ЈОЦИЋ: Жене су ме волеле јер сам их волео

Необичног порекла – деда по мајци Србин, ожењен Францускињом, деда по оцу ожењен Монголком из Бугарске – Љубиша Јоцић био је једна од најнеобичнијих личности српске књижевности 20. века. Познавали су га као студента архитектуре, медицине, али пре свега као великог женскароша. Иако се женио десет пута, тврдио је да је био с мало жена, али да је свака уз њега добијала нарочити сјај.

О томе зашто су га београдски надреалисти игнорисали, Момо Капор је у књизи Успомене једног цртача написао: „Нису могли да му опросте све његове таленте, а још мање младе супруге које су биле више него двоструко млађе од њега и које су га толико обожавале да су се чак дружиле једна с другом.”

Имућни Љубишин отац, вративши се из Русије где је био лекар на Кавказу и Уралу, купио је кућу у Смиљанићевој 34, изнад Славије, и велико имање на Убу, где се 1910. родио Љубиша. Још у најранијем детињству, како је сам без устручавања причао, показивао је велики еротизам према женској послузи, љубио је и гризао женске ноге.

Као младић, одушевљавао се куплерајима, у којима је царовала руска емиграција. „Те жене су биле и принцезе и проститутке, пуне мириса“, говорио је. У Париз стиже 1928. са 18 година, похађа школу сликања и вајања, залуђује се надреалистима – Бретоном, Елијаром, Арагаоном… Прве стихове објављује 1929. у београдском часопису 50 у Европи, а следеће године и прву књигу песама Сан или биљка. Објавио је романе Поломљена кола и Драга Машин, као и неколико књига песама, међу којима је и збирка Курир на прозору, објављена после дванаестогодишњег одбијања издавача.

„Био је један од ретких Београђана који би дамама љубио руку. Његова кућа у Смиљанићевој 34 дуго времена је била култно место уметничког Београда – један од ретких књижевних салона у који сте могли доћи и без позива… А он и његова млада супруга понекад су шокирали госте дочекујући их потпуно наги”, написао је његов пријатељ Момо Капор, који је Љубишу Јоцића, игром случаја, поменуо и у свом последњем интервјуу. На питање у каквим сте односима са својим пороцима, одговорио је: „Што би рекао покојни Љубиша Јоцић, био сам све, само нисам био лезбијка.”

Љубиша је најпре био ожењен Францускињом Женевјев Кутбер, с којом се разишао уочи Другог светског рата, да би се одмах оженио Енглескињом Ајлин Баубитн, која је умрла као партизанка 1943. негде у Босни. После рата оженио се Вером Матић, даровитом режисерком, с којом ће снимити седам документарних и лутка-филмова, а за лутка-филм Пионир и девојка 1949. у Венецији су добили Сребрног лава. Сам је режирао двадесетак филмова, међу којима је и филм о Милени Павловић Барили, као и филм о песнику Бранку Радичевићу.

Прву изложбу имао је 1955. у Београду, а већ наредне 1956. излагао је у Галерији де Бон у Паризу, док је о његовим сликама писао и славни француски песник Анри Мишо. Неколико година касније појавио се у филму Чудна девојка, где је играо самог себе – професора сликања и првог љубавника прелепе Шпеле Розин.

Након разлаза с Вером оженио се кћерком београдског касапина, чији је отац био млађи од њега, док је његова последња жена Гордана била млађа од њега 40 година. Упознао ју је као девојчицу и он ју је одгајио, да би се после завршених студија сликарства оженио њоме.
„Жене су ме волеле, јер сам их волео… Завидели су ми што сам имао осмех, што ме није прождирао каријеризам, сујета, нарцисоидност, некрофилична бирократска жеља за владањем… Или, што сам умео да волим једну жену, а не да се сваке ноћи балавим с другом”, говорио је.

У зрелом добу волео је да се сећа благих поподнева у јавној кући на земунској обали и сусрета с Милицом Јаковљевић – Мир Јам. Био је незаобилазни инвентар Прешернове клети, где је јео чорбаст пасуљ и дружио се с младим песницима, с подједнаким уважавањем, као што се дружио са Кишом, Ковачем, Либером Марконијем, Браном Петровићем.

Али слободу је скупо плаћао. Да би преживео, радио је и као каскадер у филмовима. На крају је пао у тоталну немаштину, а када се са Горданом 1972. преселио на Нови Београд, стигле су га и болести. У књизи Разносач месечине највећи српски књижевни биограф Радован Поповић наводи шта је Љубиша тада рекао песнику Мирољубу Тодоровићу:
„Зезају ме несвестице, али ја их упорно лечим каратеом. Гордана црта, ја тупим. То су новости о нама.”

Умро је 2. марта 1978. у Београду. Данас његово име носи једна од значајнијих песничких награда.

Марко Ристић

Извор: часопис Историја, Ecoprint d. o. o., Београд, новембар, бр. 46/2013, стр. 46–47.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pexels-photo-1498927
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

tito
Наредни чланак

У Београду је одржана највећа сахрана у XX веку