AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Leopold Ranke: ISTORIJA U PESMI (1829)

[…] Vredno je pogledati kako se nacionalna istorija tek unošenjem u pesmu pretvorila u nacionalnu svojinu i tako bila očuvana u živom predanju.

Ranija vremena su gotovo zaboravljena; sećanje se hvata za poslednji sjaj nacije i za propast ovoga sjaja. Ova propast prikazana nam je u nekoliko velikih ciklusa pesama.

Pesma nam najpre prikazuje Stefana Dušana. Kao što mu se prebacivalo da je, stvorivši velike pokrajine, doveo do propasti carstva, tako ga ovde vidimo okruženog nekolikim važnim porodicama, s kojima on mora da postupa pažljivo. One su ovde odmah predstavljene u onoj svetlosti koju zahteva docniji razvoj događaja: Jugovići su ponositi i plahoviti, Mrnjavčevići su u savezu sa demonima i vilama. Vidimo da Mrnjavčevići odmah posle Dušanove smrti prigrabljuju najvišu vlast. Istorija kaže da ovo treba pripisati nesposobnosti nejakog Uroša; pesma Uroša prikazuje kao dete od 40 dana u trenutku smrti njegovog oca. Ali nisu svi iz roda Mrnjavčevića za silu. Iz istog toga roda potiče nacionalni junak Marko Kraljević, koji se ne boji nikoga osim „boga istinoga”. On osporava ocu i stričevima pravo na carstvo i daje ga onome kome ono pripada. Može li se neki junak sjajnije prikazati? Ovo mu donosi kletvu i blagoslov, koji se oboje ostvaruju, i baš time nam se ukazuje na dalji razvoj u budućnosti.

Marka proklinju da bude turski sluga. Drugi ciklus, Lazarica, priča nam kako je zemlja dopala u turske ruke. Kao i istorija, i pesma govori o unutrašnjoj neslozi i izdaji, koje su krive za ovu veliku nesreću. Međutim, nad pesmom lebdi i bolno osećanje neizbežnosti ovakvog ishoda. Ovakav ishod nagoveštava najbesprekorniji, najlepši, najplemenitiji od Lazarevih junaka ‒ Miloš. Knezu to javljaju i nebeski glasnici i on pred bitku pričešćuje vojsku. Ipak, hrabrost boraca se slavi ništa manje divno i ljuto se proklinje izdajnik. Dirljivo se opisuje smrt izginulih.

Marko nije učestvovao u boju na Kosovu; ostaje nam skriveno zašto nije. Njemu je posvećen treći ciklus pesama. On u pesmi nije čovek kao ostali junaci, on je neko čudo od čoveka; on živi stotinu i šezdeset godina, isto toliko dugo jaše konja kome daje vino iz legena iz kojega pije i sam. Na konju sedi kao zmaj na zmaju; njega ne može ubiti nikakav mač, nikakav buzdovan. Vilu koja mu smrtno ranjava pobratima goni on daleko kroz vazduh, dohvata je buzdovanom i ne pušta je dok ga ne zamoli da se bratimi s njom, dok mu ne obeća pomoć u svakoj nevolji i dok mu ne izleči prijatelja. Pošto je legenda ovako divno opremila ovoga junaka, kakva mu dela pripisuje? On služi Turcima. Vidimo da ga susedni kraljevi pozivaju na crkvene svečanosti u istom trenutku u kome ga sultan poziva u rat. Vodeći računa o svojoj vazalskoj obavezi, on odlazi u rat. Pri tome on ne podnosi nejednaku pravdu kao drugi. Vezira, koji je njegovom sokolu slomio krilo, i 12 pratilaca vezirovih ubija. Sveti se ubici svoga oca, zatim, još besan, stupa sa ćurakom naopako i buzdovanom u sultanov šator. Sultan se prepada, uzmiče natraške i trudi se da odobrovolji Marka rečima i poklonima. Ali, bilo kako bilo, Marko služi Turcima. To nam se ponavlja u raznim avanturama Markovim. Pošto neće niko drugi, mora Marko da deli megdan čas s Arapinom koji je primorao sultana da mu plaća danak i da mu dâ kćer, čas sa nekim Arbanasom demonske snage, koji iz svoje kule sprečava plovidbu na moru, odlazi na hadžiluk i prikupljanje harača. Marko odlazi sa Turskom vojskom do u Arabiju. Izgleda kao da je narod u ovom junaku hteo da prikaže svoju sopstvenu službu Turcima u prvo vreme svoga robovanja. Posle bitke na Kosovu išla je srpska vojska, kako kažu knjige starostavne, gotovo svake godine u Bajazitove ratove. Od Ankare je gotovo ona sama spasila iz bitke Bajazitovog sina Sulejmana i ostatke turske vojske. Ali ako je pomagala jednome, kao što je mnogo doprinela vaspostavljanju turske veličine pod Muhamedom I, za druge Turke je bila ne manje opasna: onaj Sulejman i Musa su iskusili to. Narod je bio i pun neizmerne snage, nesalomljive hrabrosti, i služio je. Ovo on pokazuje na svom junaku kojega kiti svim crtama nacionalnog shvatanja, u kome je sakupio, možda, i slavu starih heroja. Događaj koji je doveo do porobljavanja znao je narod bolje onako kako se on zaista istorijski odigrao; ali dugo stanje posle toga događaja može on da prikaže samo mitski. Neke pesme pevaju kako je bog, „stari krvnik”, najzad umorio ovoga nepovredivog junaka. To je pesma puna naivnosti i zanosnog osećanja. Drugi se nadaju da Marko još živi. Kad je Marko video prvu pušku i shvatio njeno sigurno dejstvo, on se, po tom verovanju, povukao u neku pećinu u šumovitoj planini. Tamo visi njegova sablja, konj jede mahovinu, a Marko spava. Kad njegova sablja padne i konj ne bude više imao mahovine, Marko će se probuditi i vratiti.

Sve ove legende ne izlaze pred nas u povezanom nizu, nego su u pesmama, od kojih svaka ima svoje sopstveno težište. Njih nikad nije svesno proradio i sjedinio duh jednog jedinog pesnika, ali u svima njima vlada jedan ton, jedan duh, jedno jedino u isto vreme i poetsko i narodno shvatanje sveta, i, kako izgleda, ne može se u njima ne uočiti neko više jedinstvo opšte sadržine. Ona ovom narodu u živom i uvek novom predanju podržava sećanje na njegovu veličinu i na gubitak njegove samostalnosti. […]

 

Preveo sa nemačkog: Ognjan Radović

 

IZVOR: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], „Itaka”, Beograd, 2000, str. 32‒33.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

aut_000014
Prethodni članak

Umro je istoričar, novinar i akademik Vladimir Dedijer

index
Naredni članak

Umrla je koreograf i pedagog Desanka Đorđević