АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Леополд Ранке: ИСТОРИЈА У ПЕСМИ (1829)

[…] Вредно је погледати како се национална историја тек уношењем у песму претворила у националну својину и тако била очувана у живом предању.

Ранија времена су готово заборављена; сећање се хвата за последњи сјај нације и за пропаст овога сјаја. Ова пропаст приказана нам је у неколико великих циклуса песама.

Песма нам најпре приказује Стефана Душана. Као што му се пребацивало да је, створивши велике покрајине, довео до пропасти царства, тако га овде видимо окруженог неколиким важним породицама, с којима он мора да поступа пажљиво. Оне су овде одмах представљене у оној светлости коју захтева доцнији развој догађаја: Југовићи су поносити и плаховити, Мрњавчевићи су у савезу са демонима и вилама. Видимо да Мрњавчевићи одмах после Душанове смрти приграбљују највишу власт. Историја каже да ово треба приписати неспособности нејаког Уроша; песма Уроша приказује као дете од 40 дана у тренутку смрти његовог оца. Али нису сви из рода Мрњавчевића за силу. Из истог тога рода потиче национални јунак Марко Краљевић, који се не боји никога осим „бога истинога”. Он оспорава оцу и стричевима право на царство и даје га ономе коме оно припада. Може ли се неки јунак сјајније приказати? Ово му доноси клетву и благослов, који се обоје остварују, и баш тиме нам се указује на даљи развој у будућности.

Марка проклињу да буде турски слуга. Други циклус, Лазарица, прича нам како је земља допала у турске руке. Као и историја, и песма говори о унутрашњој неслози и издаји, које су криве за ову велику несрећу. Међутим, над песмом лебди и болно осећање неизбежности оваквог исхода. Овакав исход наговештава најбеспрекорнији, најлепши, најплеменитији од Лазаревих јунака ‒ Милош. Кнезу то јављају и небески гласници и он пред битку причешћује војску. Ипак, храброст бораца се слави ништа мање дивно и љуто се проклиње издајник. Дирљиво се описује смрт изгинулих.

Марко није учествовао у боју на Косову; остаје нам скривено зашто није. Њему је посвећен трећи циклус песама. Он у песми није човек као остали јунаци, он је неко чудо од човека; он живи стотину и шездесет година, исто толико дуго јаше коња коме даје вино из легена из којега пије и сам. На коњу седи као змај на змају; њега не може убити никакав мач, никакав буздован. Вилу која му смртно рањава побратима гони он далеко кроз ваздух, дохвата је буздованом и не пушта је док га не замоли да се братими с њом, док му не обећа помоћ у свакој невољи и док му не излечи пријатеља. Пошто је легенда овако дивно опремила овога јунака, каква му дела приписује? Он служи Турцима. Видимо да га суседни краљеви позивају на црквене свечаности у истом тренутку у коме га султан позива у рат. Водећи рачуна о својој вазалској обавези, он одлази у рат. При томе он не подноси неједнаку правду као други. Везира, који је његовом соколу сломио крило, и 12 пратилаца везирових убија. Свети се убици свога оца, затим, још бесан, ступа са ћураком наопако и буздованом у султанов шатор. Султан се препада, узмиче натрашке и труди се да одобровољи Марка речима и поклонима. Али, било како било, Марко служи Турцима. То нам се понавља у разним авантурама Марковим. Пошто неће нико други, мора Марко да дели мегдан час с Арапином који је приморао султана да му плаћа данак и да му дâ кћер, час са неким Арбанасом демонске снаге, који из своје куле спречава пловидбу на мору, одлази на хаџилук и прикупљање харача. Марко одлази са Турском војском до у Арабију. Изгледа као да је народ у овом јунаку хтео да прикаже своју сопствену службу Турцима у прво време свога робовања. После битке на Косову ишла је српска војска, како кажу књиге староставне, готово сваке године у Бајазитове ратове. Од Анкаре је готово она сама спасила из битке Бајазитовог сина Сулејмана и остатке турске војске. Али ако је помагала једноме, као што је много допринела васпостављању турске величине под Мухамедом I, за друге Турке је била не мање опасна: онај Сулејман и Муса су искусили то. Народ је био и пун неизмерне снаге, несаломљиве храбрости, и служио је. Ово он показује на свом јунаку којега кити свим цртама националног схватања, у коме је сакупио, можда, и славу старих хероја. Догађај који је довео до поробљавања знао је народ боље онако како се он заиста историјски одиграо; али дуго стање после тога догађаја може он да прикаже само митски. Неке песме певају како је бог, „стари крвник”, најзад уморио овога неповредивог јунака. То је песма пуна наивности и заносног осећања. Други се надају да Марко још живи. Кад је Марко видео прву пушку и схватио њено сигурно дејство, он се, по том веровању, повукао у неку пећину у шумовитој планини. Тамо виси његова сабља, коњ једе маховину, а Марко спава. Кад његова сабља падне и коњ не буде више имао маховине, Марко ће се пробудити и вратити.

Све ове легенде не излазе пред нас у повезаном низу, него су у песмама, од којих свака има своје сопствено тежиште. Њих никад није свесно прорадио и сјединио дух једног јединог песника, али у свима њима влада један тон, један дух, једно једино у исто време и поетско и народно схватање света, и, како изгледа, не може се у њима не уочити неко више јединство опште садржине. Она овом народу у живом и увек новом предању подржава сећање на његову величину и на губитак његове самосталности. […]

 

Превео са немачког: Огњан Радовић

 

ИЗВОР: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 32‒33.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

aut_000014
Претходни чланак

Умро је историчар, новинар и академик Владимир Дедијер

index
Наредни чланак

Умрла је кореограф и педагог Десанка Ђорђевић